Odlazak Džina Hekmana sa zapletom holivudskog trilera
Smrt holivudske legende Džina Hekmana nije se desila mirno, kako bi se očekivalo kad je u pitanju čovek koji ima 95 godina. Mir, koji je Hekman u poslednje dve decenije izabrao za sebe, nije bio među kartama koje su mu na rođenju podelile zvezde.
Od detinjstva se seljakao, prokrstario Ameriku od jedne do druge obale, bio marinac, počeo da glumi u tridesetoj, na A-listu došao u 41. Smatrali su ga glumcem sa najmanje šansi da uspe, a osvojio je dva Oskara. Objavio je i pet istorijskih romana.
U smrt zajedno sa suprugom i psom
Pronađen je mrtav u kuhinji svoje kuće u Santa Feu u Nju Meksiku, zajedno sa svojom 63-godišnjom suprugom, pijanistkinjom Betsi Arakava, i jednim od njihova tri psa. Policija nekoliko dana nije uspevala da utvrdi uzrok i način smrti, pa se očekuje duža i sofisticiranija istraga.
Po svemu sudeći, priča o smrti Džina Hekmana biće bogata građa za neki napeti film o jednom od poslednjih holivudskih glumaca koji su se do zvezda vinuli sa samog društvenog dna. Njegova životna priča je priča o snazi ličnog talenta, truda, odlučnosti i hrabrosti, prava apoteoza američkog sna, tipičnog za 20. vek.
Sa suprugom Betsi © Featureflash Photo Agency / Shutterstock.com
Ušao na film kao sporedni glumac
Za Džina Hekmana je Kevin Kostner rekao da je najbolji glumac sa kojim je radio, što je stav i drugih glumaca mlađih generacija. Hekman se u istoriji filma smatra oličenjem takozvanog Novog Holivuda. Bez ijednog od tadašnjih standarda muške lepote, obdaren „samo” energijom, pronicljivošću i šarmom, Hekman je bio predodređen da igra negativce i druge sporedne uloge.
Međutim, Hekman je u svet filma ušao sa iskustvima realnog života, zbog kojih nijednu šansu nije smatrao malom i nevažnom. Svoje sporedne uloge igrao je kao da je na život i smrt, pa je 1967. zaradio svoju prvu nominaciju za Oskara u toj kategoriji, za rolu u danas legendarnom filmu Boni i Klajd. Igrao je razbarušenog brata glavnog muškog lika (kojeg je tumačio Voren Biti).
Kad god je bio u kadru, usisavao je svu pažnju.
Istu nominaciju dobio je i 1970. za film I Never Sang For My Father.
Prvi Oskar za glavnu ulogu
Umeo je da bude tako dobar u sporednim ulogama, da je morala da dođe i glavna – u filmu Francuska veza, u kome je detektiva Džimija Dojla zvanog Popaj odigrao tako da je svog prvog Oskara osvojio za glavnu mušku ulogu. Hekmanovo lice bilo je baš onakvo kakvo je priličilo liku detektiva, najavljivanog kao „Dojl je loša vest, ali dobar policajac”.
Hekman je umeo da bude kul i prizeman, neko s kim svaki čovek može da se identifikuje, i time je uspeo ne samo da probije ograničenja svog izgleda, već i da ih premetne u prednosti.
© Elliot Coward/ Shutterstock.com
Osvajanje neosvojenog
Još jednom je bio nominovan za glavnu ulogu, a onda je osvojio Oskara za sporednu mušku ulogu u filmu Neoprostivo (Unforgiven) iz 1992.
Toliki uspeh nije mogao ni da sanja dečak rođen u San Bernardinu u Kaliforniji 1930. godine, koji se posle razvoda roditelja seljakao, dok, očekivano, nije završio kod bake u Danvilu u Ilinoisu. U 16. godini napustio je kuću u kojoj nije video nikavu perspektivu, pristupio marincima i tri godine služio kao radio-operater.
Marince napušta jer mu disciplina nije baš lako padala i odlazi u Njujork da okuša sreću, ali se onda ipak vraća u Ilinois, da znanja stečena u marincima usavrši na fakultetu za žurnalistiku i televizijsku produkciju.
Nije čekao šanse, već ih je sam stvarao
Da Hekman nije bio uveren da je sve moguće, ne bi u svojoj 30. godini odlučio da počne da se bavi glumom. Upisao se na Pasadena plejhaus u Kaliforniji. Tu mu je kolega bio sedam godina mlađi Dastin Hofman s kojim je postao blizak prijatelj i to ostao do kraja života. Kad su se po diplomiranju preselili u Njujork, bili su cimeri. Među kolegama, Hekman i Hofman su važili za dvojicu „sa najmanje šansi za uspeh”.
Ipak, njihov cilj bio je Brodvej, jer se u to vreme još uvek glumac prvo kalio u pozorištu. Par sezona Hekman je igrao tamo gde je mogao, pre nego što je 1964. zaigrao na Brodveju. Od tada, ništa ga više nije moglo zadržati. Pvu ulogu na filmu dobio je 1964. u ostvarenju Lilit uz Vorena Bitija, a već drugom ulogom, onom u Boni i Klajd, tri godine kasnije stigao je do nominacije za Oskara.
Na A-listu došao u 41. godini
Na holivudsku A-listu Hekman je stigao u svojoj 41. godini, ali ni posle toga nije pokazivao ego zvezde, već je igrao i negativce i male uloge sa istom ozbiljnošću kao i glavne. Tokom četiri decenije duge karijere imao je i slabije uloge i neuspehe. Dobio je i mnoge druge nagrade, pored dva Oskara, ali se njegovim najboljim ostvarenjima smatraju ona u filmovima Prisluškivanje (The Conversation) Frensisa Forda Kopole i Grimizna plima (Crimson Tide) Tonija Skota.
U 74. godini života, Džin Hekman je odlučio da se penzioniše i povuče u svoju kuću u Sanata Feu, hiljadu milja udaljenu od Holivuda i očiju javnosti. Tu je živeo sa svojom drugom suprugom, sa kojom se venčao 1991. Od prve, sa kojom je bio 30 godina u braku i ima troje odrasle dece, razveo se 1986. U Santa Feu su ga viđali kako sipa benzin na pumpi i ide u prodavnicu, obučen nehajno, kao i većina tamošnjih stanovnika.
U „drugom poglavlju” pisao je istorijske romane
Imao je svoje staze, kojima je kilometrima šetao kroz šumarke i preko drvenih mostića. „Uvek razmišljam o ljudima koji su ovde živeli i istim stazama prolazili pre sto, dvesta godina”, pričao je.
Bile su to kreativne šetnje. Hekman se nije povukao da bi lenčario u penziji, već da bi otvorio ono što je zvao „drugim poglavljem” svog rada. Zajedno sa prijateljem Danijelom Lenihanom, arheologom, pisao je istorijske romane. Objavili su kao koautori Wake of the Perdido Star, o brodolomima u 19.veku, Justice for None, o problematičnom ratnom veteranu iz Prvog svetskog rata, i Escape from Andersonville, o kapetanu u Američkom građanskom ratu.
Hekman je između 2011. i 2013. kao samostalni autor objavio romane Payback at Morning Peak, o Divljem zapadu, i Pursuit, policijski triler.
Triler o njegovoj smrti napisaće neko drugi.
Naslovna fotografija © Featureflash Photo Agency / Shutterstock.com