Odelo

Kad se pitam koliko vredi spoljašnji izgled, uvek se setim kako je moja baka smatrala elegantnom onu šubaru Čaušeskua, čak je i dedu nagovarala da stavi takvu šubaru, da bude zgodan.

Deda je uvek nosio šešir, šal i kaput, i stalno joj govorio: Ma Sejo, šta ti pada na pamet!

Sve komšinice su volele Vojislava Koštunicu. Onako ozbiljan izraz lica, čovek bi mislio vlada temom 100 odsto.

Kad dođu kod nas na redovnu komšijsku kafu, on je svaki put stigao da im kaže: Sećam se ja njega 1968, neće se on vama mnogo dopasti! Naravno, ova izjava redovno je izazivala žučnu raspravu u zgradi, i svako je spremao novu informaciju o ličnosti o kojoj se govorilo za sledeći susret.

Čim osoba nosi odelo, ne posebno moderno, što se kaže zastarelo, kod nas je odmah smatran učenim, ozbiljnim. Moj muž ima izraz kad hoće nekog da pohvali, kaže: Čovek je stara garda. Ne mogu nikako da mu objasnim da drugi ljudi to ne smatraju komplimentom.

Vuk Drašković je mojoj majci bio jako zgodan. Pa onaj dubok glas, pa knjiga, pa onaj vragolasti pogled.

Sve je shvatam. Bila je sve u pravu.

Kad sam ja bila student, politika je bila jako nepopularna, pa ne čudi da smo bili opčinjeni pojavom glumca/političara Branislava Lečića, koji je u onoj crnoj kožnoj jakni rušio komunističke tabue.

Naravno, bio je tu i mladi Čeda. Neugledan, krivi zubi, izanđala kožna tatina jakna. Zbunjen i on, sećam se, stoji na platou ispred Filozofskog fakulteta, a zbunjeni i mi, čekamo da nam otpočne život u slobodi.

Posle se sve nekako izgubio taj trend odela u politici. Političari su vazda valjda hteli da se povežu sa običnim čovekom, pa su im ovi ino učitelji to predavali kao lekciju br. 1 – ne izgledaj bogatiji od ljudi kojima upravljaš.

Odela su pala u popularnosti, ali političari, nažalost, nisu.

Danas supa od fazana. Specijalitet moje baka Mare.

Uz tamburice Janike Balaša.

Amin!