zivotno-iskustvo
Ode Maša - To sam ja
Devojčica sa plišanim medom u rukama

Ode Maša

Svi smo imali ili medu ili ćebence, neko jastučnicu, neko maminu spavaćicu, kad smo bili mali. Mališanima je potrebno nešto tako mekano, što je samo njihovo i što ih imaginarno čuva

Verujem da svi koji imaju unuke ili malu decu znaju ko su Maša i medved. Sjajni ruski crtani film govori o neverovatnom prijateljstvu devojčice Maše i njenog zaštitnika, velikog medveda koji i sam upada u nevolje, ali uvek štiti svoju obožavanu drugaricu. Topla, humana, prava priča za decu i, rekla bih, o deci.

Spazila sam, u izlogu jedne velike antikvarnice u srcu Beograda, jednog plišanog medu. Da je plišan, samo sam nagađala, jer je delovao nekako isprano, pohabano, sparušenih šapa. Bačen je među druge uspomene kojih su ljudi, iz različitih razloga, rešili da se odreknu. Ima tu divne srebrnarije, nakita, prelepih servisa, raskošnih lampi, figura i figurica, čak i bista bivših predsednika i rukovodilaca. Dakle, ima svega.

Meda ima miris mame, mekoću njenog zagrljaja, upija suze, greje i pravi društvo

Dečja mašta

Ali taj meda je delovao nekako bačeno. Sam u toj gomili drugih stvari, delovao je usamljeno, napušteno. Svi smo mi imali ili medu ili ćebence, neko jastučnicu, neko maminu spavaćicu, kada smo bili mali. Mališanima je potrebno nešto tako mekano, što mogu da drže u ruci, što je samo njihovo i što ih imaginarno čuva. Ima to i svoje ime u razvojnoj psihologiji, ali da vas ne opterećujem time.

Takvi predmeti su uglavnom izbor samog malenog deteta, gotovo njegova kreacija iz mnoštva drugih predmeta kojima je okruženo. Dete poseže za tim odabranim predmetom, zovimo ga za ovu priliku medom, kada je samo, uplašeno, gladno, treba da spava, nešto ga boli. Meda je tu kao neki predstavnik mame.

Ako se na medi nešto i pokvari, iskrivi ruka ili noga, ispara uvo, nipošto ne dirajte! To je detetovo, nije vaše

Dete mu pripisuje svojstva koja realno nema, ali dečja mašta, a pre svega potreba, udahnjuju „život” tom medi. Tako ćete često videti mališana koji prosto vuče sa sobom medu, ne da ga nikome, čak ni mami. Meda ima miris mame, mekoću njenog zagrljaja, upija suze, greje i pravi društvo. Gde ćeš više?

Zbog svih ovih osobina, preporuka je da se meda ne pere, premda zna da bude baš onako „fuj prljav”, jer ga onda dete više ne prepoznaje. Ako mu se nešto i pokvari, iskrivi ruka ili noga, ispara uvo, nipošto ne dirajte! To je detetovo, nije vaše. Teško je odraslima da zamisle značaj tog mede. To samo deca znaju. Možda još i poneko stariji, ko pamti.

Zaboravljen na polici

Kako mališani odrastaju, mede gube na značaju. Zamenjuju ih drugi predmeti za koje deca nikada nisu tako vezana kao za mede. Tu su lutke, automobili, lego kocke, bojice, lopte, video-igrice… Tako mede ostaju ili u nekoj kutiji, ili na nekoj polici, a dešava se da neki meda doživi i svadbu nekadašnjeg mališana.

Bi mi tužno dok sam gledala zaboravljenog i odbačenog medu. Koliko li je suza on upio, koliko priča slušao, koliko li je bio mažen i grljen? Njega sigurno niko neće da kupi, a verujem da mu je cena smešna. Ko bi kupio tuđeg medu, tuđu utehu, tuđeg drugara u nekim, za dete, teškim situacijama? Pomislila sam i da li je, sada već poodraslo dete, samo došlo na ideju da otuđi medu. Nekako mi je to bilo čudno.

Ko je dao pravo odraslom čoveku da medu ostavi u antikvarnici

Deca ne znaju za antikvarnice, znači ipak neko odrastao. Pa sam bila čak i ljuta. Ko je dao pravo odraslom čoveku da medu tako ostavi? I gde je ta Maša? Kako je meda mogao da joj bude podrška u životu, trebalo je da ga neguje u njegovoj pohabanoj starosti.

Ali to su bila moja osećanja. Sigurno postoji neki razlog što je meda završio baš u antikvarnici. Možda ima sto godina, možda je nekome bilo žao da ga baci, pa ko veli, neko će ga uzeti, udomiti. Ne znam. Znam da mi je i sada žao mede. Videću da li je i dalje tamo, prvi put kada prođem tim delom Beograda. Ali gde je Maša? Ode Maša.