Mirjana Bobić Mojsilović

Noćna mora

Pre nekoliko dana desio mi se najgori peh koji može da se desi ženi u Beogradu, u petak, u tri popodne.

Biti glup je jedno, biti nemoćan je drugo, a biti glup i nemoćan u isto vreme, sasvim je treća stvar.

Vraćajući se posle književne večeri koju sam imala u Leposaviću, iz Raške sam sama krenula kolima u Beograd. Lila je kiša u dolini Ibra, i skroz usput, maltene do Beograda. Vozila sam oprezno, pogotovo s obzirom na činjenicu da mi je auto javljao da nešto nije u redu sa napajanjem mog novog, tog jutra kupljenog, akumulatora. To sam uspela da pročitam menjajući naočare (treba skinuti naočare za daljinu i staviti naočare za blizinu), palile su se neke lampice o kojima malo znam, ali nisam smela da stanem, i molila sam se u sebi da mi se kola ne pokvare u nekom od tunela na auto-putu Miloš Veliki, i zvala sam majstora da pitam šta da radim, i on je rekao da vozim do Beograda.

I stigla sam, sa srcem u grudima, i tačno na sredini Starog savskog mosta desila mi se noćna mora: usred najveće zamislive gužve, među kamionima, tramvajima, i usred kolone automobila u oba smera, moj auto je crkao. Kraj, gotovo. Ni makac. Nema kontakta. Teme mi se preznojilo.

Izletela sam napolje sa telefonom u rukama, izbezumljena, saobraćaj je stao, bila sam na ivici suza, i očekivala sam trube i psovanje i haos, i sve ono što očekujemo u nervoznom petku u tri popodne, na kiši, u Beogradu.

Mora biti da sam izgledala kao žena na ivici nervnog sloma ili kao neko ko će da skoči s mosta tek, desilo se čudo. Niko nije trubio. Čovek iza mene ušao je u moj auto i pokušao da mi pomogne dok sam ja izbezumljeno tražila telefon šlep-službe. Vozači iz kolone u suprotnom smeru su mi javljali da zovem policiju, ili AMS, i niko nije vikao, niko nije bio nervozan, niko nije psovao. Moja agonija bila je opipljiva.

Odjednom se pojavio i mini-pauk, i sklonio moj auto sa mosta.

Dok sam čekala šlep-službu, gledala sam Beograd drugim očima, sa zahvalnošću.

I gledala sam sebe sa mešavinom besa i očaja.

Sebe i svoje knjige sama vozim u starom autu po brdima i dolinama naše divne zemlje. Nešto moram da promenim. Ili ću da sednem i naučim nešto o elektronici, alternatoru i pritisku u gumama, ili ću da prestanem da putujem, razmišljam dok široko otvorenih očiju kisnem kod autobuske stanice, i tiho se zahvaljujem Bogu što me je doveo do Beograda, ubeđena da smo ipak bolji nego što smo skloni da sami sebe opišemo.