kultura-odmor
Nobelovka Luiz Glik: život je euforija borbe, sve to mora da se preživi, a da ne budeš uništen - To sam ja
nobelov muzej

Nobelovka Luiz Glik: život je euforija borbe, sve to mora da se preživi, a da ne budeš uništen

Ako od nepovoljnih okolnosti napravimo nešto dobro, onda se više ne osećamo pobeđeno, smatra izuzetna pesnikinja, dobitnica Nobelove nagrade za književnost

U ona dva minuta snimljenog telefonskog razgovora, kada su joj javili da je dobila Nobelovu nagradu za književnost za ovu godinu, Luiz Glik je, između ostalog, rekla da će od novčanog dela kupiti novu kuću u Vermontu.

Iako je rođena na Menhetnu, a mladost provela u srcu Njujorka, Luiz Glik je svoje mesto pronašla u Vermontu, jednoj od najmanjih američkih država, u planinskoj oblasti na severoistoku koja ne izlazi na okean, a koja sa državom Njujork deli Šamplejn jezero i na severu se graniči sa kanadskim Kvebekom.

Najveći grad u državi Vermont ima oko 42 hiljade stanovnika. Jednom rečju, nedođija. A Luiz Glik želi da joj se vrati nakon što je osvojila milion dolara, koji prate Nobelovu nagradu. Po mnogo čemu neobična, kao i svi pesnici, Luiz Glik svojom poezijom uspeva da obični život uzdigne do univerzalne istine. Tako barem piše u obrazloženju Nobelovog komiteta.

Otac, poreklom mađarski Jevrejin, bio je radostan kad je uvideo da njegova ćerka hoće da bude ono što je on želeo

Pisanje je osveta lošoj sreći

„Pisanje je osveta nepovoljnim okolnostima, lošoj sreći, gubicima, patnji”, kaže Luiz Glik. „Ako od njih nešto napravim, onda se više ne osećam pobeđeno.”

Neobično je da su roditelji podržavali Luiz da postane pesnikinja. Sami nisu bili mnogo obrazovani, ali su cenili obrazovanje. Pesnikinja se seća da je njena baka po ocu imala pesmaricu, malu crnu sveščicu iz koje je čitala stihove, koje Luiz često nije sasvim razumela, ali je uživala u zvuku.

Otac, poreklom mađarski Jevrejin, držao je porodičnu piljaru na Menhetnu, ali bio je radostan kad je uvideo da njegova ćerka hoće da bude ono što je on želeo, a nije imao hrabrosti. Luizini odnosi sa majkom, međutim, bili su znatno komplikovaniji.

„Majka je imala izrazit osećaj vlasništva nad svojim mladima”, kaže Luiz, „a ja sam imala potrebu da je odgurujem od sebe.”

Kada se oprobala u glumi bila je „drvena” i nije uspevala da svoju ličnost stavi u službu lika

U jednom trenutku, Luiz se okrenula glumi – „žudela sam za aplauzom”, objašnjava, ali bila je „drvena” i nije uspevala da svoju ličnost stavi u službu lika. Potom je, na užas porodice, upala u anoreksiju. „Imala sam veliki plan: biću samo duh, bez tela. Nisam imala nikakvih samodestruktivnih planova. Naprotiv.

Pokušavala sam da stvorim samu sebe. Samo što sam napravila loš izbor. I imala sam sreće da dobijem psihoanalitičara koji je umeo da me odgovori od tog smrtonosnog eksperimenta”, seća se Luiz i tvrdi da ju je terapija naučila da misli.

Srećna u Vermontu

Zbog specifičnog psihičkog stanja, nije mogla da bude redovan student, pa je krenula na časove poezije i drame na Kolumbija univerzitetu, na kome su postojali programi za „netradicionalne studije”. Tu je imala odlične profesore i družila se sa ljudima sličnim sebi. Potom se zaposlila kao sekretarica i udala se, a sledeće 1968. izašla je njena prva zbirka pesama, koja je neke šokirala, neke oduševila, ali su se svi složili da ona sadrži kolekciju „ljutih glasova”.

Ta ljutnja bila je vidna i u Luizinom životu. Ubrzo se razvela, a onda upala u „kreativnu blokadu” koja je trajala dve i po godine. „Ne samo da nisam pisala dobro, nego ništa nisam mogla da napišem. Samo bih sedela za pisaćom mašinom i gledala u beli list. Mislila sam da je s mojim pisanjem gotovo”, priča Luiz.

Vidovnjakinja joj je prorekla da će napisati pet knjiga i postići veliki uspeh. Kad je pitala za ljubavni život, odmahnula je rukom: „Ma pusti to.”

A onda je slučajno, kao i sve važne stvari u životu, došao Vermont. Luiz je otišla tamo na književnu koloniju. „Čim sam stigla, osetila sam da bih tu htela da živim”, kaže.

Prijatelji su joj rekli da može tu da predaje kreativno pisanje, mada nisu imali pojma ima li uopšte takvog posla u Vermontu. Ipak, posle nekoliko meseci našla je baš takav posao na Godard koledžu i stan na kilometar od koledža. „I bila sam srećna”, kaže Luiz Glik i objašnjava da su je predavanja opuštala i menjala.

Nije bila mnogo starija od studenata i odmah je počela da piše brzinom koju nikad ranije nije iskusila. I danas, u 77. godini, Luiz Glik voli i ozbiljno shvata svoja predavanja. Kaže da od mladih ljudi uči da čuje njihov zvuk.

Kad se doselila u Vermont, prijateljica ju je odvela kod jedne vidovite žene koja joj je gledala u dlan. Rekla joj je da će napisati pet knjiga i postići veliki uspeh. Kad je Luiz pitala za ljubavni život, vidovnjakinja je odmahnula rukom i rekla: „Ma pusti to.”

O prirodi ljubavi i urušavanju braka

U svojoj 30. godini, Luiz je u Vermontu rodila sina, za čijeg se oca, kolegu pesnika, kasnije i udala. Godina 1980. donela je izlazak njene treće zbirke, ali i požar, u kome je do temelja izgorela porodična kuća sa svim stvarima. Sledeća zbirka, Ahilejev trijumf, objavljena je 1985. kad je ona već počela da predaje na Vilijams koledžu u Masačusetsu.

Iste godine umro joj je otac, što je oslobodilo energiju za zbirku Ararat, objavljenu 1990, da bi dve godine kasnije izašla zbirka Divlji irisi, za koju je Luiz dobila Pulicerovu nagradu, čime je svrstana među eminentne američke pesnike. Usledio je razvod i zbirka Zemlja livada (1996) u kojoj Luiz govori „o prirodi ljubavi i urušavanju braka”.

Na pitanje zašto piše poeziju, Luiz Glik odgovara: „Osećam se živa kad to radim i mnogo manje živa kad to ne radim. Otkrivam ko sam.”

„Zbirke gospođe Glik imaju kohezivnost romana”, napisao je predstavnik Nobelovog komiteta. Posle dugih i mučnih pauza u kojima „dan počinje sa osećajem da moram nešto da napišem, a završava se rezignacijom jer nisam ništa napisala”, dolazi period od nekoliko nedelja u kojima za kratko vreme nastane cela knjiga. „Tada imam osećaj da sam knjigu ukrala, da je tuđa”, svedoči Luiz Glik.

Po završetku knjige nastaje „velika smirenost”, ali ubrzo stiže nova anksioznost.

„Jer, život je euforija borbe, u kojoj nema mira. I sve to mora da se preživi, a da ne budeš uništen.”

Na pitanje zašto onda ipak piše poeziju, Luiz Glik odgovara: „Osećam se živa kad to radim, i mnogo manje živa kad to ne radim. Otkrivam ko sam.”