Ženski Nobel na drugoj polici
Po objavljivanju imena dobitnika Nobelove nagrade za književnost i po reakcijama medija, sticao se utisak da je Handke nagrađen, dok je Tokarčuk dobila tek nekakvu utešnu plaketu. Taj utisak je sada još prisutniji.
Nagradu Oskar Glen Klouz posvetila je svojoj majci „koja je ceo život posvetila mužu”
Mnogo prašine diglo se oko ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost, dodeljene Peteru Handkeu i Olgi Tokarčuk. A u toj prašini može da se pročita i nešto što prilično onespokojava. Naime, ako neko poželi da se informiše o dobitnicima, steći će utisak da je pobednik Handke, a da je Olga Tokarčuk dobila tek nekakvu utešnu plaketu. Olga Tokarčuk jeste hrabar pisac, vegetarijanka, borac za ekologiju i feministkinja, ali ne treba biti feministkinja, pa primetiti da se nešto slično dešava sa mnogim postignućima žena na ozbiljnim poslovima. Jer, kao što je rekla književnica Meg Volicer – „ne radi se o feminizmu, radi se o tome da se prizna kvalitet žene”.
Slika devojke u žitu
Ime Meg Volicer malo ko će prepoznati, dok se ne doda: autorka romana Supruga, po kome je snimljen istoimeni film. Priča počinje u trenutku kada poznatom piscu javljaju da je dobio Nobelovu nagradu za književnost, a završava se pobunom njegove supruge posle decenija bračne posvećenosti. Za glavnu ulogu u tom filmu Glen Klouz je dobila Oskara. Primajući ga, glumica je izjavila da nagradu posvećuje svojoj majci „koja je ceo život posvetila mužu”, a pred smrt je osećala da ništa nije ostvarila. „Moramo da hranimo i svoju dušu”, poručila je Glen Klouz ženama.
Ocena Meg Volicer – i slikom na koricama spisateljice smeštaju u posebnu kategoriju
Na primedbu da je junakinja njenog romana mogla da objavljuje knjige pod svojim imenom, Meg Volicer navodi iskustvo svoje majke, koja je takođe pisala romane. Kad je izašla prva majčina knjiga, novine su objavile tekst pod naslovom „Domaćica se pretvorila u književnicu”. Zbog toga je Meg za Njujork tajms napisala esej pod naslovom „Druga polica” u kome govori o neravnopravnom tretmanu knjiga čiji su autori žene. Navodeći da se one čak i slikom na koricama smeštaju u posebnu kategoriju, u kojoj ne treba da očekujete neki naročiti kvalitet, Meg kaže: „Nikada nećete videti muškarca kako čita knjigu na čijoj korici je slika devojke u žitu”.
Moćna nevidljiva prašina
Ovogodišnju prestižnu Bukerovu nagradu podelile su dve žene
Ipak, ovogodišnju prestižnu Bukerovu nagradu podelile su dve žene. Jedna je Kanađanka Margaret Atvud, koja je nagradu dobila za roman Zaveštanja (The Testaments), što je nastavak njene slavne i više puta ekranizovane Sluškinjine priče. Druga dobitnica je Bernardin Evaristo, britanska književnica čiji otac je Nigerijac sa primesama brazilske krvi, a majka rođena u Londonu u porodici nemačko-irskog porekla. Dok roman Atvudove preispituje različite uloge žena u izmišljenom totalitarnom sistemu, dotle roman Evaristove Devojčica, žena, drugo (Girl, Woman, Other) prati 12 izukrštanih sudbina WOMXN osoba (novi engleski termin za transrodne i obojene žene), čije se godine kreću od 19 do 93.
Prestižna književna nagrada vrednovala je kvalitet knjiga ovih dveju književnica, ali ostaje da se vidi da li će se odnekud pojaviti ona nevidljiva prašina, koja će ih neprimetno zakloniti i gurnuti ih na onu „drugu policu”, kao što izgleda da se dešava sa knjigom Olge Tokarčuk koja je dobila Nobelovu nagradu, i to je objavljeno uporedo sa vešću da je njome ovenčan i Peter Handke. Upravo na tom primeru, jasno se vidi kolika je razlika između ravnopravnosti na papiru i ravnopravnosti u životu.