inspiracija
Nikad nije kasno - Mirjana Bobić Mojsilović- To sam ja portal
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Nikad nije kasno

Venčali su se skoro tajno, u krugu najbližih prijatelja. Ali, obećali su, otvorićemo šampanjac, za mladence. Mlada ima šezdeset godina, mladoženja malo više

Pre nekoliko dana, udala se moja drugarica.

Venčali su se skoro tajno, u krugu najbližih prijatelja. Ali, obećali su, otvorićemo šampanjac, za mladence. Mlada ima šezdeset godina, mladoženja malo više. Mladenci su se u crkvi zavetovali da jedno drugom budu podrška, i u dobru i u zlu. I sada, kao sveže venčani, raduju se kao klinci. Kad prilike budu dozvolile, napraviće svadbenu žurku, i otputovaće negde na medeni mesec.

Između radosti i iznenađenja, na trenutak me je obuzela seta, misli o prolaznosti, o ovom životu takvom kakav jeste, o šansama koje često ne dajemo ni sebi, ni drugima, misli o tome kako usled rasute pažnje više ni ne znamo šta želimo.

Inspirisana njihovom srećom, moja druga prijateljica, jadala mi se što je sama.

„Samo mi reci kakvog čoveka želiš, možda mogu da te upoznam s nekim mojim poznanikom”, rekla sam.

Zamislila se.

Stari ljudi misle samo o onome šta ne žele

„Ovako”, počela je, sklopljenih očiju i sa osmehom na licu.

„Ne želim dosadnog, umornog matorca.”

Odjednom, osmeh joj je nestao. Lice joj je postalo ozbiljno i oštro.

„Ne želim neostvarenog, iskompleksiranog, ljubomornog kontrolora… Zauzetog, oženjenog, ni sveže razvedenog s brdom problema… Debeljuškastog, neobrazovanog… Ni nekog narcisa koji je do juče jurio klinke, ni preozbiljnog… Znaš, ono, elektroinženjer, gušitelj… Mislim, ne treba mi niko da mi menja štekere, za to uzmem električara…”

Mlada s početka ove priče, u stvari je i bukvalno i simbolički mlada, jer samo misli o onome šta želi

Nisam stigla ni da udahnem vazduh, a ona je kolutala očima i ispaljivala tiradu sa spiska minusa s kojima se sretala u životu.

„I stipsa, to ni slučajno, ne dolazi u obzir. Naravno, ni mnogo mlađi, keva mogu da budem samo svojoj deci. I ne dolazi u obzir neko ko ne živi blizu.”

„Znaš li zašto si sama?”

„Zašto?” pitala je sa izrazom lica između svadljivosti, durenja i samosažaljenja.

„Zato što sve vreme govoriš samo o tome šta nećeš.”

„Pa kakve to veze ima?”

„Kad na pitanje šta hoćeš, odgovaraš spiskom onoga šta nećeš – to govori da ti to u stvari i ne želiš.”

„Ja? Ne želim? Nije istina! Želim… želim da se zaljubim, u nekog divnog lika… onako… a ne da bude kreten, kao ovaj poslednji…”

Htela sam da joj kažem da nikad nije kasno ne samo ponovo se zaljubiti, nego da nikad nije kasno promeniti pristup životu, muškarcima i samoj sebi. Ali, bilo mi je jasno da je u njenom slučaju uzalud govoriti.

A mlada, s početka ove priče, u stvari je i bukvalno i simbolički mlada, jer samo misli o onome šta želi.

Stari ljudi misle samo o onome šta ne žele.

Zaista, nikad nije kasno da se nauči nova, velika lekcija o životu.