kultura-odmor
Nije za neiskusne – vanvremenski kimono - To sam ja
porodica u kimonima

Nije za neiskusne – vanvremenski kimono

Bez obzira na divljenje prema kimonu koji nose Japanke, nama je bliža njegova interpretacija, a pomisao da ga oblačimo za sebe i zbog sebe daje novi sjaj onom, pomalo izbledelom u našem plakaru

Iz naše perspektive, kimono je udoban komad odeće kojim možemo da se istaknemo, a ako nije u modi, može da posluži kao penjoar.

Na drugoj strani sveta, u svojoj postojbini Japanu, kimono je mnogo više od haljine ili ogrtača. On je svojevrsna lična karta osobe koja ga nosi, a bojom, dekoracijom i tkaninom može da sugeriše čak i društveni status.

Povodom Olimpijskih igara koje se održavaju u Tokiju, ovih dana ćemo verovatno gledati slike šarmantnih Japanki u tradicionalnoj odeći, koja ima veoma složen nivo značenja, a nama uglavnom deluje kao malo remek-delo koje već dugo priželjkujemo u plakaru.

Muzejsko blago

Japanci luduju za modom. U ovoj zemlji zapadnjački način odevanja potisnuo je tradicionalni još početkom 20. veka, ali u velikim gradovima u kojima se, kako mnogi kažu, već živi kao u 22. veku, nije neuobičajeno da na ulici žene, muškarci i deca nose kimono.

Ova „nošnja” prošla je kroz brojne transformacije, od složenih slojevitih haljina koje su u prošlosti nosile plemkinje do jukate (yukata), ležernog letnjeg kimona. Iako se oblik nije mnogo menjao, kimono je s vremenom postao lakši. Naime, u prošlosti su raskošne toalete dama na dvoru bile teške i po dvadesetak kilograma, a uz mnoštvo dodataka imale su i mali ventilator.

Iz naše perspektive, kimono je udoban komad odeće kojim možemo da se istaknemo, a ako nije u modi, može da posluži kao penjoar

U moderno doba, ovakva višeslojna tradicionalna odeća može da se vidi samo u muzejima i, izgleda, na carskom dvoru u izuzetnim prilikama. Kažu, na primer, da je takvu odeću nosila bivša carica Mićiko, supruga nekadašnjeg cara Akihita. Ovaj par navodno je otpočeo romansu na teniskom terenu, dok je Akihito bio prestolonaslednik, a zanimljivo je da je pedesetih godina prošlog veka među udvaračima buduće carice bio i slavni pisac Jukio Mišima, barem tako tvrde njegovi biografi.

Kimono se nosi sa širokim pojasom (obi), papučama (geta) i čarapama (tabi) koje imaju palac odvojen od ostalih prstiju. Od osmog veka preklapa se sleva udesno, pa je to možda jedan od razloga što prodavci kimona insistiraju po svaku cenu da pomognu mušterijama koje nisu Japanci, a žele da probaju kimono.

Ženski kimono uvek je duži od osobe koja ga nosi, a obi služi, između ostalog, da se kimono podigne i nabere tamo gde treba. Dužina rukava, širina obija i stil čvorova, odnosno vezivanja pojasa, variraju.

U Japanu tradicionalna odeća ima veoma složen nivo značenja, a može da sugeriše čak i društveni status

U najširem smislu reči, današnji kimono najviše nalikuje onom koji je bio moderan u 17. veku. Početkom 20. veka Japanci su počeli da usvajaju zapadnjačke stilove odevanja.

Posle velikog zemljotresa 1923. u modu je ušao jednostavan konfekcijski kimono, a zatim su se pojavili oni koji su umesto klasičnih šara imali print automobila i drugih tehnoloških čuda tog doba.

Nije za neiskusne

Raskošan i luksuzni kimono sada se oblači zbog važnih svečanosti, poput venčanja, festivala, čajne ceremonije, na dan diplomiranja ili na dan dece. Izvežbano japansko oko, za razliku od prosečnog zapadnjačkog, verovatno će uočiti o kojoj svetkovini je reč, na osnovu tipa kimona, vrste tkanine, šare, ukrasa, pa i načina na koji se nosi.

Kimono se nosi sa širokim pojasom (obi), papučama (geta) i čarapama (tabi) koje imaju palac odvojen od ostalih prstiju

Kimono varira od veoma formalnog do vrlo ležernog. Formalni se uglavnom pravi od svile, tkanine se nekada ukrašavaju ručno, čak i pre šivenja. Vrhunski kimono, bolje rečeno umetnički urađen, navodno košta po desetak hiljada evra.

Inače, u Japanu je oduvek bilo uobičajeno da se kimono reciklira (za druge odevne i upotrebne predmete), jer je lako mogao da se rastavi na pravougaone komade od kojih je napravljen.

S druge strane, danas mnogi završavaju u secondhand radnjama, što ne utiče na njihovu jedinstvenost i popularnost.

Najformalniji tip kimona je furisode, sa rukavima dugim jedan metar, a najčešće ga nose mlade, često neudate žene. Homongi je, na primer, svečani kimono od svile za udate i neudate, a jednobojni iromuji oblači se za čajnu ceremoniju.

Široka je lepeza različitih tipova kimona, ali lepotom se izdvajaju beli shiromuku (za venčanje), manje formalni tsukesage ili susohiki koji nose gejše.

Raskošan kimono oblači se zbog važnih svečanosti, poput venčanja, čajne ceremonije ili na dan diplomiranja

Neiskusnima nije lako da ponesu pravi kimono i vežu obi, izuzev možda laganog yukata kimona. Tradicionalni kimono zahteva pravilno držanje tela i sitne korake, a neki japanolozi tvrde da svaki element koji ga čini ima dublju svrhu.

U slobodnoj interpretaciji to bi, otprilike, značilo da nas rukavi do poda možda usporavaju da nešto uradimo, ali nas istovremeno teraju na razmišljanje o planiranoj radnji.

Bez obzira na divljenje prema tradicionalnom kimonu, uz sve ove nama nerešive jednačine, možda je bolje da ga prepustimo Japankama.

Nama je bliža njegova interpretacija, a pomisao da ga oblačimo za sebe i zbog sebe daće novi sjaj onom, pomalo izbledelom u našem plakaru, sa printom ždralova, bambusa ili trešnjinog cveta.