Nije za džabe Deda Mraz – deda

Dede polako, ali sasvim sigurno, u dobroj meri preuzimaju neke uloge od svojih supruga. Ipak, postoji ono nešto tanano, fino, znano samo dedama i unucima

Verujem da među našim čitateljkama ima i onih koje se sećaju šarmantnog TV voditelja Baneta Vukašinovića. Od silne želje da svojim pitanjima pokrije celu oblast kojom se bavi neki njegov gost u studiju, umeo je da postavi i zaista smešna pitanja. Ne besmislena, nego stvarno smešna. Reklo bi se i duhovita, ali Bane je bio mrtav ozbiljan postavljajući ih. Zbog toga se niko nije ljutio, a šale su se množile. Šale, ne opaki komentari.

Jednom mu je tako bio gost tada čuveni prof. dr Vojin Šulović, ginekolog, majstor svog zanata. Porodio je nebrojeno mnogo žena, operisao, spasavao glave i bio izuzetno šarmantan i prijatan u kontaktu. Omiljen među pacijentkinjama, obrazovan, strpljiv, rečju, pravi doktor. Tako je kao gost bio u studiju kada mu je gospodin Vukašinović postavio nezaboravno pitanje: „Doktore, kako je to biti majka?” Profesor se „dočekao na noge”, uspeo je da se ne nasmeje i odgovorio : “Nemam pojma!” Nijedan od ova dva šarmantna gospodina (vrlo retka kategorija danas) nije živ.

Dede, za razliku od baba, ne pričaju sve dogodovštine svojih unuka. To je njihova intimna stvar i osećanje

Da ne budem, ipak, loša kopija gospodina Vukašinovića, mogu slobodno da pitam dobru većinu današnjih, savremenih deda: „Kako je to biti baba?” Ako se pitate da li ste dobro pročitali pitanje, jeste. Dakle, dede polako, ali sasvim sigurno, u dobroj meri preuzimaju neke uloge od svojih supruga. U nekim stvarima su žene ipak veštije, bez obzira na godine, i tu nemaju premca.  Postoji ono nešto tanano, fino, znano samo dedama i unucima, što njihove babe ne mogu, ne znaju, ne osećaju.  Da, zaista ne osećaju, jer ne pretpostavljaju. Šta to deda ume?

Nije retkost videti dedu kako gura kolica po parku. Ili po ulici. Ili po kraju. O, kakav ponos!

Deda ume da se šali, onako muški. Ne grdi, ne podsmeva se, kada unuk padne ne govori mu da to nije ništa (jer jeste) nego kaže da će proći, hrabri ga, obriše suze i tera dalje. To je onaj deo situacije koja bi mogla da bude kritična kada se deda ne bi postavio kao zaštitnik, a ne utešitelj i kada pruži ruku da dete ustane, ne praveći od toga neviđenu dramu. Nije retkost videti dedu kako gura kolica po parku. Ili po ulici. Ili po kraju. O, kakav ponos! Ni svoje dete nije tako vozio. Nije mu teško, jeste vrućina ili hladno, ali malo li je biti deda?

Videli ste kako i dede hrane unuke, malo ptičici, malo detetu, tek dete pojede sve. Pritom, nema molbi, ucena, nagrada, nego jednostavno… magija, dete pojede sve. Videli ste dede i kako igraju fudbal sa unucima ili drže lastiš unukama. Umeju da se klackaju, gurnu ljuljašku jaaaaako, da se sankaju takođe. Jeste da lako sednu na sanke, ali im ustajanje ne ide baš od ruke. Pa dobro, niko nije savršen.

Vode u bioskop, dečje pozorište, predstavljaju prvu liniju odbrane od zlog vuka, pričaju priče iz mladosti koje nisu bajke, više su basne, lako uspavaju dete. Vode u vrtić, sačekuju ispred škole, aktivni su u vođenju i vraćanju sa raznih aktivnosti. Ne drže moralne pridike, više podučavaju o životnim istinama, umeju da čuvaju tajne, velike i male, a kada su baš dobre volje igraju i šah i čoveče ne ljuti se. Važno: Ne puštaju da dete uvek pobedi! To je takođe životna lekcija.

Videli ste kako i dede hrane unuke, malo ptičici, malo detetu, tek dete pojede sve

Dede znaju i da uspavaju dete, da ga pričuvaju dok mama i tata skoknu na večericu. Znaju da daju i flašicu, čak i da naprave mleko. E, sad, što ponekad zaspu sa unukom i nije neka velika stvar. Probudiće se na šušanj. Kod kuće to ne ide tako. Treba napor da bi se dozvao, ali unuče je druga priča.

Deda se nikada ne ljuti kada ga unuče bocka prstom u poveliki stomak i smejući se kaže „Je l’ ti to imaš bebu?” 

Zamislite kako bi se njegova supruga na to naljutila. Onako, izistinski. Čak ni unučetu nije dozvoljen komentar o višku kilograma.

Dede znaju i da uspavaju dete, da ga pričuvaju dok mama i tata skoknu na večericu

Dede, za razliku od baba, ne pričaju sve dogodovštine svojih unuka. To je njihova intimna stvar i osećanje. Ali vole, baš vole, kada im se napravi fotografija, ne ona slika iz mobilnog telefona, na kojoj su unuče i on. Sami. Ceo kosmos je onda njihov. Pa eto, tako je kada deda uskoči u ulogu negovatelja.

Poslušajte divnu dečju pesmu Deda koju izvodi Dragan Laković. Sve će vam se kazati. Uostalom, nije za džabe Deda Mraz – deda.