Nije neophodna kafana, neophodan je razum
Kad biste vi samo znali da biti gospođa u Beogradu znači da imate lakovane salonke „za kad vam dođu gosti”, da možete da ih nosite po kući.
Ovako smo mi odrastali. Svaka majka je svoju ćerku vaspitala da prvo mora imati lakovane cipele na malu štiklu koje se zovu salonke. U njima možeš da hodaš po kući, da se lagano šetaš pored svojih gostiju kojima treba da se posvetiš, a da ne slomiš vrat ako ti je štikla pretanka pa se sapleteš na tepih.
Moji roditelji su 80-tih imali često punu kuću gostiju. Razni su bili povodi. Kad bih samo mogla da vam dočaram plisirane suknje sa debelim faltama koje je plisirao pliser na Terazijama, materijali su stizali iz Ujedinjenog Kraljevstva, a koje su nosile mamine drugarice, ne biste tražili nikada više dokaze gospodstva dalje od Beograda.
Mesili smo po 12 vrsta sitnih kolača apsolutno bez ikakve muke i sa osmehom.
Frizure iz frizerske zadruge koja je radila od 6 sati jer su se sve žene frizirale. To je bilo po JUS-u. Frizer pod moranje i po standardu SFRJ.
Ljudi su se smejali na kućnim proslavama, uživali su u društvu jedni sa drugima. Mi smo pomagali u kuvanju i spremanju kuće, pa u pidžamama molili roditelje samo da se javimo gostima, da upijemo taj glamur koji je ulazio u naš stan sa osmehom svakog gosta.
Realno, nije neophodna kafana, neophodan je razum.
Čovek da se vrati sebi.
Uz smešak i lagano dinstanje razmišljam o snegu.
All I want for Christmas is you.
Slava Bogu!