Nema zaostajanja za Parižankama

Sad se nešto mislim, već preko 20 godina mene iznenadi lepo vreme.

Svakog proleća izađem i prvo na ulici sretnem Vericu Rakočević, hodajuću eleganciju koja je sve shvatila pre mene, tj. na vreme. U lanenom bež odelu lagodno mi kaže: Zdravo, maco, kako si?

Ja se odmah setim da sam na istorijskom maksimumu sa težinom, da se ni ove godine nisam spremila na vreme, nisam izvadila letnju garderobu, nisam, nisam, nisam…

Verica mi kaže: Malo si se ubucila, ali ti baš lepo stoji, a i moderno je! I ja joj verujem.

Nabacim širok osmeh, osećam se bolje.

Volim što Srbija ima čarobna mala mesta u kojima možemo da šijemo šta nam je volja. Što život vrvi po šnajderajima kao u košnici.

Ja imam Branu šnajderku, stamenu Bosanku. Ne slažemo se baš po svim stavkama. Burde leže po malim hoklicama prevrnute, ishabane, obično bez korica, ali su još aktuelne. Na kraju, haljina bude kako Brana kaže, ne ulazim u diskusiju kad ionako ona zna bolje.

Naša deca ne znaju kakva uzbuđenja je kod nas izazivalo novo izdanje Burde koje su mame i bake kupovale.

Nema zaostajanja za Parižankama. To je nama Beograđankama uvek bila mera. Beograd – Pariz.

I u siromaštvu otmene.

Ostajemo svi više u kućama, pa predlažem da sašijemo nešto za kolekciju Ane Radić: lepa po kući.

Vreme je za aktuelizaciju italijanske kancone.

Ajmo danas Al Bano & Romina, po vašoj želji. Opus je poveći, dovoljan za vikend raspoloženje.

Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina. Pesma Solomonova.

Kuvamo džem od jagoda.