Neka nas obuzme mir

Voleli sneg ili ne, moramo da se saglasimo da kada gledamo u pahulje koje padaju na tlo, na trenutak osetimo mir.

Umirujući deo kod većine nas traje veoma kratko, jer se pretvara u brigu oko čišćenja, zaleđivanja, odleđivanja, gužve u saobraćaju.

Kad bih mogla da zaustavim trenutak u vremenu, uradila bih to ovako.

Pokušajmo za trenutak svi da zamislimo da sneg pada lagano, da su svi ljudi na toplom, da smo svi nasmejani, dragim ljudima okruženi. I da je na sve oko nas napadao veliki beli pokrivač.

I neka nas obuzme mir. U miru, prvo sa sobom, dišemo duboko, smejemo se glasno.

Priroda, univerzum, staje. I mačka i pas. Nema ljutih u saobraćaju. Čovek pored tebe ti je prijatelj.

Kako se osećate? Ja se osećam rasterećeno i srećno.

Vidite kako je lako! Samo jedna slika je dovoljna da nas izmesti iz dosadne svakodnevice koja melje svakog čoveka.

Dok se nadam velikom snegu i konačnom miru u svakom smislu, slušam Johana Sebastijana Baha – Koncert za violinu, i zahvalna sam nemačkom kompozitoru Mendelsonu koji je oživeo potpuno zaboravljenog kompozitora i postavi ga na mesto koje mu pripada.

Uz Baha danas ide samo pečena patka u sosu od mandarine.

Čuj, Gospode, molitvu moju, i slušaj glas moljenja mog. Psalam 86