Nedeljna supa

Ne shvatamo da je sve predivno dok ima ko da dođe. Imaš na koga struju i penziju da potrošiš

Gledam često kanal o kuvanju, dopunjavam znanje stečeno voljno i nevoljno. Ja bih inače stalno jela domaću pogaču i puter, ali vidim, bune se ostali ukućani.

Ne sećam se da me je neko nekad pitao da li sam spremna da kuvam supu, podgrevam, dogrevam, duvam u kašiku kad je vruće, postavljam, rasklanjam. Sve je to nekako došlo, rekla bih, prirodno.

Nama je potpuno prirodno da idemo kod bake, mame ili svekrve, na ručak i da komentarišemo jelʼ supa dovoljno slana ili nije.

Moj otac nikad ni ne proba, nego odmah soli i biberi. Majka viče:

„Nemoj, Brano, upropasti supu… rekô ti je lekar da ne smeš slano.”

Sećam se, moje sestre i ja se smejemo, slušamo 30 godina isti dijalog.

Kod moje svekrve, koja voli da bude tanka, uvek svega knap. Pet ljudi, pet šnicli. Ja šta ću, ćutim i perem sudove, kuvam kafu, smeškam se, dete kad zaplače ja ga sklanjam da se svekar ne ljuti, da može na miru da sluša vesti.

Dede se žale na stanje u zemlji, struja je skupa, političari loši, a komšija stalno nešto lupa.

Ne shvatamo da je sve predivno dok ima ko da dođe. Imaš na koga struju i penziju da potrošiš. Koliko je kilograma ljubavi u Srbiji utkano u nedeljnu supu po glavi stanovnika?

Koliko je kilograma ljubavi u Srbiji utkano u nedeljnu supu po glavi stanovnika?

Ćerka Olga, punokrvna Ličanka od 180 cm, voli boks. Tanka i visoka sparinguje, ja je bodrim i vičem udri jače. Moja majka me strelja pogledom čuvara nemačkog logora, a ja zamišljam da držim srpsku zastavu dok bude pobeđivala Kineskinje i Korejke.

Dok gazim po žutom lišću koje pravi blatnjave barice po Dorćolu, radujem se vetru jer donosi dokaz da se krećemo.

Živi smo, idemo dalje.

Danas, čista klasika. Pečeno pile sa graškom i pita od bundeve.

Na radiju Tozovac.