Nasmejana žena sedi na sofi , a u obe ruke drži po tri ukrašena jaja, pričvršćena na metalni štapić ukrašen mašnicom.

Ne skrivajte sebe, svoje sopstveno remek-delo

Radosna sam, uskršnji praznici su za nama i period godine prepun simbolike, kada sam najbliža sebi. Po pravilu se dešavaju mala čuda, vaskrsnuća nekih delova mene koji su duboookooo zakopani.

Ove godine farbale smo jaja tradicionalnim tehnikama, na „ženskom prelu i poselu” kod mene „na gajbi”. Prostorijom se širio miris domaće kafe. Zadubljene, svaka u svoj „jajovez”, ćutimo i s vremena na vreme se pogledamo osmehom. Osećam da je ovaj put moja baba, tamo negde gore, baš zadovoljna što napokon vidi da meditacija i povezivanje mogu da se dešavaju i na njen način – ženski.

Vezenje bliskosti

A ja se pustila, prepustila i preplavila celu prostoriju svojim glasom – započeh pesmu. I samo teče, zvoni i vibrira, a onda radost, uzdah, smeh i poneka suza, probuđene emocije. Miriše mi vazduh, gust, pun, baš napunjen česticama ljubavi, osećam kako nas miluje u ostvarenoj „izvezenoj” bliskosti… Pogled mi se zaustavio na Radmilinom licu okupanom „mokrim pticama zelenim”, dok sleću jedna po jedna i kaplju po rumenim obrazima. „Šta se dešava Radmila?”, pitam je pogledom. Rastužuje me njen odgovor – da ne može ni da zamisli da se pokaže svojim telom, glasom, rečima… da bude baš ona, onakva kakva je zaista, bez ijedne već „utkane i uvezene” uloge. Čak i kada je sama, ne dopušta sebi da se (do)pusti sadašnjem trenutku, omiljenoj pesmi, spontanom plesu ili samo…

Ko je ukinuo spontanost u nama

Kada se desi prva zabrana prepuštanju? Ko nas je zabranio i kada? Možda komšija, kada smo ukrali rane trešnje na njegovom drvetu, zašećereni njihovom slatkoćom, možda roditelji, kada smo zakasnili kući opijeni prvim prolećnim poljupcem ili sami sebe, kada smo se zbunili i pocrveneli nastupajući na školskoj priredbi? Ko je ukinuo spontanost u nama i odlučio da je biti uniformno prosečan zapravo društveno poželjnije? Biti isti ili biti poseban, slobodan, biti samo svoj čak i kada smo zbunjeni?

Makaze su u našim rukama

„Jajovez” polako napreduje, nižu se sve sami originali i kreativna remek-dela. Posmatram sva ta draga lica, sa koliko fokusa i koncentracije u tišini izvezuju svoju kreativnost. Vreme kao da stoji, a na licima se vidi da se i unutar sebe „nešto hekla i uvezuje”. Sigurna sam da većina nas ima arhetip, životnu metaforu, simbol ili neko značenje na koje nam duša zaigra i raduje se, prepoznaje poznato. Pitanje je samo u kom pravcu nas simbol vodi i da li je zaista naš ili smo/su ga nesvesno izvezli, uboli u naš „životvez”. Čini mi se da duša zna i oseća onda kada dopustimo prstima svojim da vezu iglom osećanja, spontano, bod po bod, umesto isprogramirane singerice. Bilo kako bilo, makaze za odsecanje konca i završnog čvora svakako su u našim rukama.

Vatra u nama

Uskrs je za nama! Kada je bolje vreme – ako ne sada, da vaskrsnemo, da se ponovo rodimo, preporodimo, sahranimo staro kako bi se pokazalo novo. Kada je bolje vreme, ako ne sada, da nas ogreje žar našeg srca i da se kao žar-ptica podignemo iz pepela starih, nekorisnih vrednosti.

U priči o feniksu, rajskoj ptici, žar-ptici, simbolu Hrista i vaskrsnuća, kaže se da je ona zadužena da nas podseti na vatru u nama, kao i da svako u sebi ima šansu da se ponovo podigne nakon izazova. To će najlakše učiniti ako dopusti sebi da „zapeva glasom svoje duše”, svojom posebnošću – postane original, sopstveno remek-delo!

Rešite da se pokažete

Odjednom, Radmili ispade jaje iz ruke, polupa se i njen uzdah preseče moj „umovez”. Eh, Radmila, ime lepo, mili ti se rad i baš to da se desi?! Na tren je „poludela” što se višeminutni „jajovez” upropastio, a ja se samo osmehujem jer mi se odgovor upravo pokazao: polupati ljusku, polomiti opnu, razbiti oklop, kako bi se pokazalo ono što je unutra.

A to unutra je toplo, žuto, životno i zlatno! Treba mu vremena da nas ogreje, baš kao i suncu dok se ne zarumeni u zoru, pozlati nebo i kasnije odmori kad zađe u predvečerje. Nema svitanja bez sumraka, nešto umre da bi se nešto rodilo…

I onda sam osetila da želim ponovo da zapevam, kako bi se „ožalila slomljena ljuska” ili „proslavio proboj opne”. To je bila neka do tad meni nepoznata pesma, melodija duše istkana od najfinijih niti. I desilo se malo čudo, mokre ptice su pevale u svom gnezdu, emocije su se podigle na najvišu frekvenciju, izvezle smo niti ojačane nekom nevidljivom silom.

Rešite da se pokažete! Gotovo je – oklopi dole, razlijte tople boje svojih životnih originala, jer dalje možemo samo srcem! Postoje trenuci koji su samo trenuci, neopisivi, posebni, oni koji se pamte za ceo život, ono „kada se vaistinu dogodi čudo”.

A znate li ko ste uistinu, VAISTINU Vi, baš tada i zašto samo tada?

Možda melodija na linku da odgovor na pitanje:

Grlim vas glasom,

Ana