Ne nameštam osmeh, pokazujem emocije

Rasli smo u zemlji u kojoj se o kralju, princezama, njihovoj rodbini i kraljevskim titulama govorilo s pola glasa.

Nismo stekli nikakva zvanična znanja na temu mogućih aristokratskih odličja ili trofeja. Kako se dobijaju, da li se nasleđuju… Nekako, uvek se s nekim podsmehom provlačio poneki vic o nekom prevarantu italijanskom grofu ili propaloj ruskoj grofici.

Sve te stereotipe, naravno, ponela sam sa sobom, pa kad sam upoznala ledi Spenser na jednom poslepodnevnom komšijskom druženju nisam znala kako da se ponašam.

Poklon, naklon, kako se žena ponaša u ovoj situaciji niti išta slično nikad nisam ni videla uživo, što mi je pomenuti događaj činilo još zanimljivijim.

Muškarcima je lakše, rukoljub se ipak zadržao i na našim prostorima, pa blagi naklon glave ka ruci ženskog dela aristokratije nije bio tako čudan.

Ledi Spenser je bila druga žena oca ledi Dajane, tj. njena maćeha.

U svetu poznata kao ljubiteljka i zaštitnica lika i dela ranonastradale princeze od Velsa, a za mene jedna vesela starica s velikim plavim očima i natapiranom plavom kosom.

Svaki put kada sam je videla imala je haljinu s puf rukavima, pastelne boje, što je mene podsećalo isključivo na Barbikine haljine.

Posle mi je objašnjeno da aristokratija ima određene kolorite koji se upotrebljavaju u komunikaciji s nama, nearistokratijom. Plebsom.

Mogu da potvrdim da je uvek bila raspoložena, zvonkog glasa, nasmejana, gledala je svakog u oči. Teme za razgovor bile su životne. Vrućina, ležernost francuskih radnika, težak život ljudi u Pakistanu, pohvala posluženja i zahvalnost na divnom danu.

Viđala sam je relativno često, može se reći čak i redovno. Na komšijskim proslavama rođendana, u odlasku na pijacu ili ručak u lokalni restoran.

Živela je u kući na čijem imanju je kraljica Viktorija zasadila, danas jedan ogroman bor.

Ubrzo se razvela od svog francuskog muža i vratila se u Englesku, gde je pre par godina i preminula.

Nakon povratka u Francusku, videla sam je još jednom, na jednoj proslavi. Osmehivala se isto. Činilo mi se da me se setila, a možda je samo bila iznenađena mojim otvorenim oduševljenjem što je ponovo vidim.

Nisam imala tu obuku da emocije ne pokazujem i da namestim osmeh, s kojim se krećem kroz dan.

Danas ću da provedem dan u jednoj svetloroze barbi-pidžami, i da se nasmejana sećam ledi Spenser, dok punim paprike i slušam francuske šansone.