Nakit naših majki – privilegija ljubavi zauvek

Mame su dozvoljavale da ponesemo nešto od njihovih dragocenosti i na venčanje naših prijatelja, posebno ako smo bile kume, na krštenja, nekada i na slave. Dakle, u retkim prilikama vrednim takvih retkosti

Kako odrastamo i postajemo vlasnice svojih stvari, tako se dešava da ponešto izgubimo: nalepnice, lutke, sadržaj ranca koji smo nosile na rekreativnu ili ekskurzije. Kako smo dalje rasle, umele smo da izgubimo neku knjigu, sat, kišobran, nekad i dečka. Roditelji nas nisu zbog toga grdili, znajući da ćemo biti malo pažljivije kad odrastemo.

Retko je koja mama, baš zbog čestog zaturanja stvari, davala da pozajmimo njen nakit. Sigurno smo sve virile u neku posebnu kutiju, kutijicu ili kesu gde je stajala ta dragocenost. Znale su mame da kažu da će nam ga dati kad postanemo pažljivije. I zaista, da li smo tako male, ili mlade, shvatale do kraja pravi značaj tog nakita, nekada nasleđenog od mamine mame ili mame mamine mame?

Možda ga mame i nisu nosile, navodno zbog toga što se starije dete kačilo za minđuše i povređivalo njeno uho ili… tek nisu nosile. Čuvale su. A i ko će baš svaki dan da stavlja nakit. Nije svaki dan za to. Postoje posebne prilike. Verovatno ih se sećate, kad bi mama stavila na sebe minđuše koje je dobila od svekrve za venčanje, ili ogrlicu od tate kada se rodilo prvo dete. Možda i narukvicu za deset godina rada u preduzeću.

Sakriven i od nje same, zamotan u neku maramicu ili papirnu salvetu, čučao je mamin nakit čekajući svoje vreme

Najlepša mama na svetu

Verovatno smo, listajući stare porodične albume sa fotografijama, viđali naše mame i u drugom svetlu. Doterane, sa ondašnjim modernim frizurama, nasmejane, sa obaveznim ružem za usta, blago iscrtanim obrvama i maskarom. Drugo nisu ni koristile. Bože, kako su bile lepe te naše mame, bez šminke, botoksa, filera, kolagena. Baš, eto, lepe mame. Otuda i ona dečja pesmica da je najlepša mama na svetu baš moja mama.

Nalazile su te naše mame dovoljno vremena da prave slatko od jagoda, sok od kajsija, zeleni letnji ajvar, musaku od plavog patlidžana i reform tortu sa 17 tankih kora. A onda dođe tatina sestra, pa kaže, pažljivo brojeći kore: „Hm, ovo je osobto”. A mama cveta. I tata, do duše.

Otkriti skriveni nakit bila je avantura poput onih Indijane Džonsa, posebno u periodu kada nam je telo bilo trapavo, kada smo ga sakrivale odećom, ali smo ipak volele poneki blještavi detalj. Sakriven i od nje same, zamotan u neku maramicu ili papirnu salvetu, čučao je nakit čekajući svoje vreme.

Nekada bi mame dozvoljavale da nešto od toga stavimo, ali samo dok smo kod kuće, pod njenim budnim okom. Prizor u ogledalu je nagoveštavao da ćemo jednog dana biti kao one – lepe, otmene, uglađene, nekad raščupane, kao u vreme prolećnog, tada zvanog „velikog spremanja” stana. Da li se sećate kako su svi tadašnji časopisi za žene bili preplavljeni savetima kojim redom i kako da spremite kuću posle zimskog sna i dolaska proleća?

Da li ste i vi mrzele ta velika spremanja? Ono lupanje tepiha na štangli u dvorištu ili krovu, prašinčinu, miris sirćeta koji dezinfikuje i daje sjaj? Pa onda čuveni „praker”, onu drvenu tvorevinu neobičnog oblika kojom se tresao tepih, ali i poneko nevaljao?

Sigurno se sećate i prvih komada svog nakita: plastičnih narukvica svih boja koje smo dobijale na letovanju, pa prvih minđuša na klips, ili pravih, malecnih, ako je mama pristajala da nam buši uši

Prstenčići za kočoperne

Sećate se sigurno i prvih komada svog nakita: plastičnih narukvica svih boja koje smo dobijale na letovanju, pa prvih minđuša na klips, ili pravih, malecnih, ako je mama pristajala da nam buši uši. Mama, baba, neka ujna ili strina, svakako neka žena koja nas je spremala za ulogu žene koja nosi nakit. A to je tada baš bolelo. Danas ne boli.

Zlatari imaju neke pištolje koji su, pa da kažem, bezbolni. A bilo je i onih prstenčića za devojčice koje smo kočoperno nosile. Baš kao da je dijamant koji je Ričard Barton poklonio Elizabeti Tejlor. Ne baš kao verenički prsten princeze Dajane. To je ipak nešto posebno.

Pa tako redom, sve do punoletstva, mature, potom poklona od drugarica, diplomskog poklona ili poklona od partnera, svekrve… Bogatila se naša kolekcija, verovatno veća i od mamine.

Mame su dozvoljavale da ponesemo nešto od njihovih dragocenosti i na venčanje naših prijatelja, posebno ako smo bile kume, na krštenja, nekada i na slave. Kada smo počele da radimo, i na proslave „naših” firmi. Dakle, u retkim prilikama vrednim takvih retkosti.

Mamin nakit, između ostalog, predstavlja neraskidivu, jedinstvenu vezu sa njom

Pa su onda mame počele da nam poklanjaju delove svojih skromnih kolekcija. Svaki deo je priča za sebe, sećanje na mamu. Verovatno se sećate poklona od mame kada ste nešto veliko postigle. Darivala je deo sebe kroz taj nakit. Gotovo kao da smo dobile trofej. Još više verujem da nema tok dela nakita koji ima veću vrednost, makar i od najskromnijeg dela maminog skrivenog blaga.

Taj mamin nakit, između ostalog, predstavlja neraskidivu, jedinstvenu vezu sa njom. Ko nas zna bolje i ko bolje zna priču o svakom komadu tog skrivenog blaga o kome nam je pričala. To je prosto deo tradicije i ljubavi.

Pa sada, kada smo mame i imamo ćerke ili snaje, ili nismo mame, a imamo bratanice ili sestričine, setimo se naših osećanja iz vremena najranijeg detinjstva i mladosti. Ona kojoj poklonimo deo našeg blaga biće privilegovana.

To je onaj deo koji se ponosno pokazuje kao „vidi, ovo sam dobila od žene koja mi je najvažnija u životu”, bez obzira koju je ulogu imala u našim životima. Bila je žena i ženski nam je poklonila deo sebe. Nemojte da ga izgubite, nikada.

A nakit moje mame je zajednički nakit naših duša.

Uvek i zauvek.