inspiracija
Nadmeni - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Nadmeni

Nadmeni čovek misli da je bolji od drugih, da zaslužuje više od drugih, ali mu nikako nije jasno kako to ti drugi, koje inače prezire, i od kojih je bolji – ne vide

Pre neki dan sedela sam nakratko u jednom društvu koje je bilo sastavljeno uglavnom od napumpanih ega, od manije značaja, od uobraženosti prikrivene loše glumljenom skromnošću i uzajamne zavisti našminkane lažnom pripadnošću samozvanom plemenu izuzetnih.

Ali, osim što sam se ubila od dosade, pomislila sam samo jedno.

Kako mora da je strašno biti u toj koži. U koži nadmenog čoveka.

Nadmeni čovek misli da je bolji od drugih, da zaslužuje više od drugih, ali mu nikako nije jasno kako to ti drugi, koje inače prezire, i od kojih je bolji – ne vide. Nije mu jasno kako ne vide da je značajan, da je pametan, da je izuzetan.

I pošto to niko osim njega ne vidi, nadmeni čovek odlučuje da prikaže svoju izuzetnost tako što sa visine gleda sve oko sebe. Njemu nikada ništa nije dovoljno zanimljivo, ni vredno, ni lepo. Nadmenom čoveku ništa nije smešno.

Logično, za smeh je potrebno otvoreno srce, otvoren um, opuštenost.

A nadmeni nije nikada opušten, pošto neprestano meri, upoređuje, vreba ko će mu udeliti sekund pažnje. Nadmeni čovek je rascepljen između duboke nesigurnosti i bolesne samouverenosti, u večitoj čežnji da bude odlikovan onako kako zaslužuje. Otuda se nadmeni smeje samo šalama onoga od koga može da dobije orden, svi drugi za njega su nebitni i mali.

Logično, nadmeni je tamo gde su pobednici, gde je sigurno

Nadmeni je snob, suštinski malograđanin, a osim toga, nadmeni je po pravilu neverovatna kukavica. Nadmeni govori ono što treba da se kaže, nadmeni je kasni spomeničar političke korektnosti, on drhti da slučajno nekada ne bude označen kao neko ko je na suprotnoj strani. Logično, nadmeni je tamo gde su pobednici, gde je sigurno.

Nadmeni nikada ništa nikome ne daje. Nikoga ne hvali, osim ako nije u pitanju neki trend pokupljen sa globalnih mreža. Zanimljivo, nadmeni prezire sve od čega je napravljen, ubeđen da je izuzetak koji se izmetnuo od svake niskosti. Nadmeni čeka da mu javno priznaju veličinu njegovog izmetnuća.

Nadmeni nikada ne živi sada, on će da živi stvarno tek posle, kada dobije sve što zaslužuje. U međuvremenu, sedeće, sa kiselim izrazom lica, zapanjen prizemnošću, niskošću, glupošću i aljkavošću sveta.

A mi, koji živimo sada, nas raduje nesavršenost sveta. Jer, kao u jednom mom stihu:

„Mi, s ove moje strane zbilje,
mi pijemo vetar i jedemo smilje.”