inspiracija
Nadimak - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Nadimak

Skromni seljak, koji je svoj život poklonio vinogradu, dobio je, a da to nije ni tražio ni očekivao, veliki novi život na luksuznim stolovima za kojima niko ne zna ništa o ovoj prelepoj priči o porodici

Imena koja dajemo deci, poslovnim poduhvatima, firmama uvek su, u najmanju ruku, reakcija na naše snove, uverenja i maštanja. Zamišljamo svoju decu kao personifikaciju dobrih osobina sadržanih u imenu, ili okruženu veličanstvenošću neke filmske scene ili nekog glumca koji su nas inspirisali, zamišljamo uspehe svog poslovnog poduhvata birajući zvučnu reč koja označava maglovitu predstavu o savremenom uspehu. Otuda mnogo stranih reči, novih imena, naziva prepunih dalekih destinacija i slova kojih nema u našoj azbuci, i time kao da na samom početku dodeljujemo neku veliku, svetlucavu i svetsku sudbinu onome što imenujemo.

Nedavno sam čula priču o imenu jednog domaćeg vina, koja me je razgalila. Isprva sam mislila da je to vino strano, da je iz Španije, ili iz Čilea, Argentine, jer je ime, nama naviklim na tuđice na etiketama proizvoda, tako zvučalo.

Ispostavilo se da je špansko ime, u stvari, običan, siromašni, seoski srpski nadimak

Ispostavilo se da je špansko ime, u stvari, običan, siromašni, seoski srpski nadimak, nimalo ekskluzivan, ni elitan, ni lep. Ali priča koja stoji iza te etikete lepa je i ekskluzivna kao najbolje i najskuplje vino.

Taj srpski seljak, koji nema ni kučeta ni mačeta, godinama je pomagao svom bogatom rođaku da ukrupnjava vinograd, bavio se sa strašću i ljubavlju – i vizijom, i vinogradima, i grožđem, i zemljom, i čokotima, taj mali tihi seljak koji ne zna ništa o bogu Bahusu, ali zna sve o prokupcu i grumenju i odanosti i umešnosti sa svim ćudima zemlje i neba. Radio je sve to iz ljubavi, ne očekujući nikakvu nagradu osim one koja dolazi sa zemlje. Da čokoti budu dobri i lepi i slatki, i da rastu, kao deca koju nikada neće imati.

I kad je prvo vino stiglo, bogati brat uradio je nečuvenu stvar: nazvao je vino, vinograd i vinariju po njemu. Po nadimku. Nije uzeo ništa zvučno, ili strano, ili pompezno, ili moderno. Odužio se svom skromnom vrednom bratu.

Nadimak je postao ime. Veliko ime.

Skromni seljak, koji je svoj život poklonio vinogradu, dobio je, a da to nije ni tražio ni očekivao, veliki novi život na luksuznim stolovima za kojima niko ne zna ništa o ovoj prelepoj priči o porodici, poštovanju, zahvalnosti, bratskoj ljubavi, Srbiji i otmenosti onoga koji s ponosom nadimak svog brata-seljaka stavlja na svoje životno delo.

A da znaju, i vino i suze radosnice bi se pile.