Na koga li ličim

Moje dve drugarice su postale babe. Rekla sam im da pronađu fotke kad su bile mlade i lude, da to pokazuju, a ne da deca misle da je baba oduvek bila baba

Kad sam rodila sina, pa javljala familiji da su postali bogatiji, drugo pitanje bilo je: „Na koga liči?” Meni sve bebe liče jedna na drugu, ali kako to tetke, strine, ujne… vide sličnost?

Neke još sa vrata, kad ga ugledaju, oduševljeno i kao iz topa uzvikuju: „Jaoooo, isti deda, otac…” Jedna moja tetka je silno želela da sva deca iz familije, i muška i ženska, liče na nju, iako dece nije imala.

Poslednjih meseci baš imam dosta slobodnog vremena. Dete mi odrastao čovek, samostalan, ne brinem kao nekad. Radno vreme mi je fino, završim sve pre podne i onda mogu šta hoću. Ovaj kovid je sve prikovao za kuću više nego ikada pre, ali tu su telefoni, mreže… družimo se nekako. Skoro se tako prisećasmo nekih dogodovština iz detinjstva, poredimo sa današnjom decom i njihovim odrastanjem, načinom vaspitanja… Kažem kako me uvek bolela nepravda i da sam često plakala zbog iste.

Meni sve bebe liče jedna na drugu, ali kako to tetke, strine, ujne… vide sličnost

Dve babe

Ovako je to bilo.

Imala sam dve babe. Mamina mama Milijana imala je plave oči, mali nos, pravilna usta, nežne crte lica, kosu koja je bila srebrnobela. „Patila” je od visokog pritiska i pokreti su joj bili usporeni, pa je delovala još blaže. Leti, kad dođemo kod nje, pa ona napravi one njene paprike sa dosta luka u velikoj šerpi, a mi pitamo je lʼ smemo svi zajedno iz šerpe da jedemo da ne sipamo u tanjire, ona se samo blago nasmeši i kaže može. Uvek bi naseckala i malo kobasice, onako na kolutiće, da zamiriše. Imala je neku ženu koja joj je donosila sir, pa uz te paprike… i sad mi u nozdrvama i na nepcima ta divota. U dvorištu mnogo cveća, ruže, dalije, lepe kate… kao u bajci. Imala je i lepu veliku kajsiju koja je rađala kao luda, jabuku i šljivu. Od kajsije je skupljala koštice, sušila i posle smo krcali da izvadimo semenku, za koju je tvrdila da je mnogo zdrava. Retko je izlazila iz kuće, uglavnom po dvorištu, da se mnogo ne umara. Morala je nekoliko puta u toku dana da prilegne. Deda je na tremu napravio letnju dnevnu sobu. Mali otoman, trpezarijski sto, stolice, jedna klupa kao iz parka, gramofon i radio, a od drvenih letvica do krova ograda uz koju je rasla vinova loza. Hladovina i milina.

Najvažnije je stanje duha, a najsimpatičnije mi je ono „mangup na babu”

Moja druga baba zvala se Leposava, a zvali je Lepka. Imala je astmu, teško disala, otečene noge, sporo hodala… ali dolazila kod nas svake zime i ostajala po nekoliko nedelja. Imala je nekako veliki nos, nije bio kriv, ali velike nozdrve, pa i nos u skladu s tim. Lice joj je bilo izborano, puno tamnih fleka, ruke sa malo krivim prstima koje su drhtuljile. Bez štapa nije ni po sobi mogla da se kreće. Plašila se televizora, nije mogla da ukapira da je to slika. Mnogo je volela smoki, samo nije ga grickala nego čekala da se istopi, bojala se da će nešto da pukne. Nije bila nežna, onako iz čista mira, ali me je spasla jednih dobrih batina, kad su me drugarice ošišale…

Mangup na babu

U našoj kući je u to doba bilo kao na železničkoj stanici. Stalno gosti, i nenajavljeni i planirani, vrata otključana, gužva. I kako neko dođe, pita me kako sam, je lʼ slušam… i sledeći komentar: „Vidi je, ista baba Lepka”. Koliko sam se ljutila! Znači, ja ličim na babu, a nisam ni zbrčkana, nemam ništa što liči na nju. Ta moja ljutnja je bila toliko vidljiva, da su me stariji namerno često poredili sa babom, čekajući moju reakciju. Ljutito sam izlazila i sedela na stepenicama i plakala. Sve me je peklo, od korena nosa do grla, oči su me pekle od suza i patila sam i grcala tiho, jer ako se derem kao što se pravilno plače kad si dete, još ću i batine da dobijem.

Baba je nekada bila i mlada i lepa, samo je ja tada nisam poznavala.

Zagledala sam sebe u ogledalu, mazala mamin crveni karmin, koji sam posle jedva brisala, samo da dokažem da ne ličim na babu. Tek nekoliko godina kasnije sam saznala da nisu mislili na fizičku sličnost, nego na karakter. Baba je bila malo na svoju ruku. Rodila je desetoro dece, a samo troje je preživelo i često sam čula izraz da je „srca kamenoga”, ne zna da bude nežna, ali je zato odlučna kad nešto naumi. Tako je baba odlučila da najstariji unuk treba da promeni prezime i da se da na značaju nekom Živku, pretku, koji je bio mnogo dobar… te se moj brat od strica preko noći prekrstio u Živković. To što je on posle toga imao gomilu administrativnih problema, babu nije bila briga, ona je svoje isterala.

Baba je nekada bila i mlada i lepa, samo je ja tada nisam poznavala.

Moje dve drugarice su postale babe. Rekla sam im da pronađu fotke kad su bile mlade i lude, da to pokazuju, a ne da deca misle da je baba oduvek bila baba.

Najvažnije je stanje duha, a najsimpatičnije mi je ono „mangup na babu”.