Multipla skleroza – simptomi, lečenje i saveti za život sa MS
Multipla skleroza (MS) je vodeći uzrok invaliditeta kod mladih odraslih osoba, češće ženskog pola. Ima veliki uticaj na karijeru, kvalitet života pacijenata i porodice, uzrokujući različite stepene fizičkog i kognitivnog invaliditeta. Ova bolest nosi značajan individualni i društveni ekonomski teret.
Želim da verujem da ulazimo u novu eru u pristupu multiploj sklerozi.
Tokom poslednje decenije, u ranoj fazi toka bolesti primenjuju se efikasni lekovi koji modifikuju bolest kod pacijenata s relapsom multiple skleroze i smanjuju rizik od prelaska bolesti u progresivnu multiplu sklerozu.
Postoje novi lekovi s potencijalom da poprave mijelin ili zaustave neurodegenerativni proces, i tako leče progresivnu multiplu sklerozu. Unapređenjem dijagnostičkih kriterijuma, lekari mogu da dijagnostikuju i leče pacijente u najranijim fazama njihove bolesti.
Imam potrebu da napišem nešto ohrabrujuće u uvodu, jer sam izgubio dve prijateljice, a svestan sam i odlaska mnogih vrednih i pametnih ljudi i velikog broja obolelih od teške bolesti kao što je multipla skleroza.
Uzroci nastanka multiple skleroze
Da bismo se podsetili šta je neuron, preuzeo sam nekoliko rečenica i sliku iz Sportske fiziologije koju pripremam za studente na Univerzitetu Singidunum.
Neuron je osnovna strukturna jedinica nervnog sistema i sastoji se od tri dela: tela ćelije ili some, dendrita i aksona.
Neuron
Većina neurona sadrži samo jedan akson, ali mnogo dendrita. Impulsi ili akcioni potencijali koji dolaze u neuron iz čula ili iz susednih neurona ulaze u neuron preko dendrita i idu ka telu ćelije. Akson je vrsta predajnika neurona i sprovodi impulse dalje od tela ćelije. Terminalni delovi aksona sadrže brojne vezikule ispunjene supstancama poznatim kao neurotransmiteri, pomoću koji se ostvaruje komunikacija između neurona i drugih ćelija.
Aksoni mnogih neurona, posebno velikih neurona, su mijelinizovani, što znači da imaju omotač koji formira mijelin, masnu supstancu koja izoluje ćelijsku membranu. Ovaj mijelinski omotač formiraju specijalizovane ćelije zvane Švanove ćelije. Mijelinski omotač nije kontinuiran. Pošto obuhvata dužinu aksona, mijelinski omotač ima praznine između susednih ćelija, ostavljajući akson na njima neizolovanim.
Ove praznine nazivaju se Ranvijerovim čvorovima. Akcioni potencijal skače s jednog čvora na drugi dok prolazi kroz mijelinizovano vlakno, što dovodi do mnogo bržeg tipa provodljivosti nego kod nemijelinizovanih vlakana. Mijelinizacija perifernih motornih neurona postepeno se javlja tokom prvih nekoliko godina života, što objašnjava zašto je deci potrebno vreme da razviju koordinisano kretanje.
Pojedinci, pogođeni određenim neurološkim bolestima (kao što je multipla skleroza), doživljavaju degeneraciju mijelinske ovojnice i naknadni gubitak koordinacije.
Prema tome, multipla skleroza je multifokalna inflamatorna demijelinizirajuća i degenerativna bolest koja pogađa i belu i sivu moždanu masu. Ona dovodi do difuzne promene bele materije, što objašnjava atrofiju mozga koja se javlja u ranom toku bolesti. Iako se i dalje smatra autoimunom bolešću, gubitak mijelina je kritičan događaj koji može pokrenuti inflamatornu kaskadu koja karakteriše aktivnu demijelinizaciju.
Cilj terapije je rešavanje upale, obnavljanje prenošenja nervnih impulsa i remijelinizacija.
Kako bolest napreduje, patološka složenost multiple skleroze se povećava. Multifokalna upala se progresivno zamenjuje difuznom „degenerativnom” fazom, iako su ova dva procesa neuropatologije multiple skleroze verovatno neraskidivo povezana. Nadamo se da će buduća terapija biti u stanju da zaustavi progresiju uspostavljene „neurodegeneracije” i/ili utiče na mehanizme endogene popravke kao što je remijelinizacija.
Broj obolelih od multiple skleroze
Najmanje 2,8 miliona ljudi širom sveta ima dijagnozu multipla skleroza, prema podacima iz 2020, u odnosu na 2,3 miliona obolelih koliko je bilo 2013. godine.1 MS je češća kod žena nego muškaraca (2–3:1) i u stalnom je porastu kod žena. Prevalencija multiple skleroze raste širom sveta, s većom prevalencijom među narodima severnoevropskog porekla.
MS ima „latitudinalni gradijent”, to jest, veću prevalenciju i incidencu multiple skleroze u oblastima veće geografske širine (dalje od ekvatora). Smatra se da u Srbiji ima između 9 i 12 hiljada obolelih.
Postoji veza između niskog nivoa vitamina D i prevalencije (i moguće težine) MS. Većina ljudi sa MS je bila izložena Epštajn Bar virusu. Ljudi koji su imali infektivnu mononukleozu imaju dvostruko veći rizik od razvoja MS.
Interesantna je veza između niskog nivoa vitamina D i multiple skleroze. Ishrana, dijetetski suplementi i izlaganje UV zračenju su izvori vitamina D. Populacije koje su izložene ograničenoj sunčevoj svetlosti, ali koje konzumiraju ishranu bogatu masnom ribom (dobar izvor vitamina D), imaju niže stope prevalencije MS od očekivane za njihovu geografsku širinu.
Prospektivne studije su pokazale da je rizik od MS manji kod grupa koje redovno uzimaju suplemente vitamina D. Viši nivoi vitamina D povezani su s manjim rizikom od recidiva i sporijom progresijom MS.
Studije na pacijentima s klinički izolovanim sindromima su ukazale na kašnjenje druge inflamatorne epizode kod ljudi s višim nivoima vitamina D. Sve ovo je uticalo na mnoge da visokim dozama vitamina D (i do 50.000 i.j./dan, a preporučena dnevna doza je 400 i.j.) pokušaju da leče MS.2
Multipla skleroza – simptomi i dijagnoza
Kao što je već rečeno, multipla skleroza je autoimuna inflamatorna bolest koja dovodi do demijelinizacije neurona u centralnom nervnom sistemu i različitih neuroloških ispada. Bolest kod najvećeg broja bolesnika ima tok koji se odlikuje smenama pogoršanja i poboljšanja (relapsa i remisija).
Posle dugo godina takvog toka, kod većine bolesnika bolest postaje progresivna, bez remisija (tzv. sekundarno-progresivna forma), i dovodi do vezanosti bolesnika za postelju. Manji broj bolesnika od početka ima tzv. primarno progresivnu formu.
Tradicionalno prepoznati oblici multiple skleroze su:
- relapsno remitentni oblik MS (RRMS), javlja se kod 80 do 90 odsto bolesnika
- sekundarno progresivni oblik MS (SPMS), nastaje kod 80 do 90 odsto nelečenih bolesnika
- primarni progresivni oblik MS (PPMS), imaju oko 10 do 15 odsto bolesnika
- progresivni recidiv MS (PRMS), beleži se kod oko 10 odsto bolesnika
Klinička prezentacija multiple skleroze zavisi od lokacije inflamatornih lezija u centralnom nervnom sistemu (CNS). Patologija optičkog nerva, kičmene moždine i moždanog stabla može dovesti do širokog spektra znakova i simptoma. Međutim, većina dubokih lezija bele materije na hemisferama je klinički tiha.
Prvi simptomi multiple skleroze mogu se razlikovati, a ljudi sa multiplom sklerozom ne javljaju se uvek s prvom epizodom demijelinizacije. Stoga je važno utvrditi da li je pacijent imao prethodni neurološki poremećaj bilo koje vrste (na primer, blago ili privremeno zamućenje vida).
Ima mnogo korisnih pitanja za utvrđivanje prethodnih neuroloških poremećaja.
- Da li ste ikada osetili utrnulost ili težinu u nekom od ekstremiteta?
- Da li ste ikada osetili utrnulost ili zategnutosti u predelu stomaka?
- Da li ste ikada imali bol u oku ili gubitak vida koji je trajao nekoliko dana ili nedelja?
- Da li je razlikovanje boja ikada bilo problem?
- Da li ste ikada videli duplo u trajanju više od jednog dana?
- Da li ste ikada imali vrtoglavicu ili poteškoće s ravnotežom koje su trajale više od nekoliko dana?
Kada je u pitanju multipla skleroza, simptomi najčešće uključuju:
- Ukoliko se javlja učestala slabost ili trnjenje ruku, multipla skleroza može biti uzrok. Najčešće su utrnulost ili slabost u udovima koji se obično javljaju na jednoj strani tela istovremeno
- Peckanje
- Osećaj električnog udara koji se javlja pri određenim pokretima vrata, posebno savijanju vrata napred (Lhermitov znak)
- Nedostatak koordinacije
- Nestabilan hod ili nemogućnost hodanja
- Delimičan ili potpuni gubitak vida, obično na jednom oku istovremeno, često s bolom tokom pokreta očiju
- Produženi dvostruki vid
- Zamagljen vid
- Vrtoglavica
- Problemi sa seksualnom funkcijom, funkcijom creva i bešike
- Umor
- Nerazgovetan govor
- Kognitivni problemi
- Poremećaji raspoloženja
Doktor pregleda MRI snimak pacijenta sa multiplom sklerozom za stolom u klinici, krupni plan.
Kako se dijagnostikuje multipla skleroza?
U zavisnosti od nalaza magnetne rezonance (MR) i punkcije cerebrospinalne tečnosti (CSF), multipla skleroza se može dijagnostikovati pri samoj pojavi bolesti. Da bi se dijagnostikovala multipla skleroza moraju se dokazati lezije mijelina.
Broj asimptomatskih demijelinizirajućih lezija na MRI u vreme početka bolesti ukazuje na verovatnoću da pacijent razvije klinički definitivnu MS. MRI je najvažnija metoda u dijagnostici i praćenju MS. Progresija multiple skleroze može se meriti korišćenjem Expanded Disability Status Scale (EDSS) i magnetnom rezonancom.
Faktori rizika povezani s napredovanjem u sekundarno progesivni oblik multiple skleroze:
- Stariji uzrast na početku bolesti
- Kratak interval između prvog i drugog recidiva
- Veće i sve veće opterećenje lezije na magnetnoj rezonanci
- Motorni deficit sa nepotpunim oporavkom
Da li je multipla skleroza izlečiva i kako izgleda lečenje MS?
U 2018. godini, Evropski komitet za istraživanje i lečenje multiple skleroze (ECTRIMS), Evropska akademija za neurologiju (EAN) i Američka akademija za neurologiju (AAN) objavili su smernice kako bi pružili preporuke za lečenje pacijenata.
Ove smernice bave se važnim pitanjima u lečenju MS, uključujući početni izbor lekova koji modifikuju bolest (Disease modifying therapies – DMT), praćenje efikasnosti i neželjenih događaja, zamenu i prekid DMT, posebne okolnosti kao što su trudnoća i opšti pristupi lečenju.
Smernice su usklađene i preporučuju započinjanje DMT-a kod pacijenata s klinički izolovani sindromom (CIS) i rano započinjanje DMT-a kod pacijenata sa RRMS-om. Obe savetuju da se pri izboru DMT-a uzmu u obzir karakteristike pacijenata, aktivnost bolesti i bezbednost i dostupnost lečenja. Obe smernice podstiču nastavak primene DMT-a kod klinički i radiološki stabilnih pacijenata sa RRMS-om i zamenu terapije kada je efikasnost neadekvatna. Međutim, postoje neke razlike.
Na primer, ECTRIMS/EAN smernice ne daju preporuku za specifičan DMT kao tretman prve linije u visokoaktivnom RRMS, dok AAN smernice preporučuju korišćenje alemtuzumaba, fingolimoda ili natalizumaba.Važno je napomenuti da kliničke smernice nemaju za cilj da zamene kritičko razmišljanje ili umanjuju važnost individualizacije DMT-a.
IFN-b, glatiramer acetat i mitoksantron bili su jedine odobrene terapije za MS do 2005. godine, kada je natalizumab odobrila američka Uprava za hranu i lekove (FDA). U 2010, fingolimod je postao prva oralna DMT opcija. Nakon toga, teriflunomid (2012), dimetil fumarat (2013), alemtuzumab (2014), daklizumab (2015; povučen sa tržišta 2017. zbog ozbiljnih neželjenih efekata na jetru), okrelizumab (2017), koji je počeo da se proizvodi i u Srbiji, siponimod19 (2018) i ozanimod i ofatumumab (2020) su odobreni. Shodno tome, terapija MS se proširila i izbor jedne terapije u odnosu na drugu zavisi od više faktora.
Efikasnost svakog leka mora se odmeriti u odnosu na rizik u personalizovanom pristupu za svakog pacijenta. DMT se mogu klasifikovati prema načinu primene (injekcioni, oralni, intravenozni) ili mehanizmu delovanja. Generalno, IFN-b, glatiramer acetat i dimetil fumarat mogu se klasifikovati kao imunomodulatori; teriflunomid i mitoksantron ometaju replikaciju limfocita; natalizumab, fingolimod, siponimod i ozanimod ometaju ćelijski transport materija; a alemtuzumab, ocrelizumab, kladribin i ofatumumab uklanjaju ćelije.
Važno je napomenuti da su, zbog ovih imunoloških promena, DMT uglavnom efikasni kod inflamatorne komponente bolesti. Dakle, DMT se uglavnom koriste u RRMS-u i imaju malo ili nimalo koristi u progresivnoj MS bez dokaza kliničke ili radiološke aktivnosti, pošto je neurodegeneracija primarni pokretač invaliditeta u progresivnim oblicima bolesti.
Istorijski gledano, primarna terapija multiple skleroze podrazumeva primenu interferona beta 1 (a ili b) u vidu potkožnih injekcija, tri puta nedeljno. Ovaj lek kod jednog broja bolesnika može izazvati depresiju sa suicidalnim idejama, a kod nekih može dovesti do nastanka nefrotskog sindroma ili oštećenja jetre.
Značajan deo bolesnika posle primene injekcije dobija sindrom sličan gripu. Efikasnost interferona beta 1 nije velika – on smanjuje učestalost relapsa bolesti sa tri u dve godine na dve u dve godine, i za dvadesetak procenata usporava progresiju neurološkog deficita.
U primarnoj terapiji može se koristiti i glatiramer, lek koji podseća na protein iz mijelina. Glatiramer dovodi do nakupljanja T-pomoćničkih limfocita tipa 2 u centralnom nervnom sistemu, koji stvarju antiinflamatorne citokine. Lek se primenjuje kao potkožna injekcija jednom dnevno, i slično interferonu beta 1, smanjuje učestalost relapsa i nešto usporava progresiju neurološkog deficita.
Na mestu primene injekcija često se javljaju crvenilo i bol, ponekad i atrofija potkožnog masnog tkiva. Neki pacijenti posle primene glatiramera imaju osećaj gušenja, srce im ubrzano radi, a lice pocrveni.
Odnedavno su u primarnu terapiju ušli i lekovi koji se primenjuju oralnim putem: teriflunomid i dimetil-fumarat. Teriflunomid inhibira mitohondrijalnu dihidroorotat-dehidrogenazu koja je neophodna za sintezu pirimidina, usled čega se smanjuje broj limfocita u krvi. Klinički efekat teriflunomida sličan je efektu interferona beta 1.
Kao i ostali antimetaboliti, dovodi do supresije koštane srži, veće učestalosti infekcija, slabljenja kose, dijareje i ponekad oštećenja jetre. Pored toga, povišava krvni pritisak. Dimetil-fumarat povećava sintezu antioksidanasa u ćelijama. Efikasnost i neželjena dejsva dimetil-fumarata veoma su slični efikasnosti i neželjenim dejstvima teriflunomida.
Kod bolesnika koji ne reguju dobro na interferon beta 1 primenjuje se kao sekundarna terapija natalizumab, monoklonsko antitelo protiv integrina na membrani leukocita, koje sprečava adheziju T-limfocita za endotelne ćelije i time njihov dolazak na mesta demijelinizacije u centralnom nervnom sistemu.
Primenjuje se kao intravenska infuzija na svake četiri nedelje. Efikasnost natalizumaba je veća od efikasnosti interferona beta 1 (više smanjuje učestalost relapsa i progresiju neurološkog deficita), ali on ima jedno ozbiljno neželjeno dejstvo – povećava rizik od progresivne mulitfokalne leukoencefalopatije kod osoba koje su inficirane Džon Kaningemovim virusom.
Zato se primena natalizumaba ne preporučuje ako ova infekcija postoji, i savetuje se periodična provera prisustva antitela na pomenuti virus u krvi kod pacijenata koji primaju natalizumab.
Kao sekundarna terapija multiple skleroze koristi se i fingolimod, lek koji se vezuje za receptor za sfingozin-1-fosfat, i dovodi do njegove internalizacije i degradacije. Usled toga, limfociti manjee ulaze u centralni nervni sistem. Fingolimod se primenjuje oralnim putem. Po efikasnosti se nalazi između interferona beta 1 i natalizumaba. Od neželjenih dejstava povećava učestalost respiratornih infekcija i dovodi do bradikardije i A-V bloka.
U sekundarnoj terapiji multiple skleroze koriste se još mitoksantron (antitumorski antibiotik koji ometa funkcionisalnje DNK, pre svega kod ćelija koje se intenzivno dele, i time smanjuje broj limfocita koji dospevaju do centralnog nervnog sistema) i alemtuzimab (monoklonsko antitelo protiv CD52 antigena na membrani limfocita, koje dovodi do destrukcije tih ćelija i time smanjenja inflamatorne aktivnosti u centralnom nervnom sistemu).
Mitoksantron se primenjuje jednom u tri meseca, a alemtuzumab jednom godišnje. Efikasnost ovih lekova je slična efikasnosti natalizumaba, ali imaju više neželjenih dejstava. Mitoksantron ima neželjena dejstva tipična za citostatske lekove, a alemtuzimab povećava učestalost infekcija (mora se koristiti profilaksa protiv herpesvirusnih infekcija sa aciklovirom), izaziva sindrom sličan gripu posle injekcije i može dovesti do nastanka različitih autoimunih oboljelja.
Kada kod bolesnika s multiplom sklerozom i pored navedene terapije dođe do pogoršanja bolesti, primenjuje se kratkotrajna (tzv. pulsna) terapija kortikosteroidima u visokoj dozi – 1 gram metilprednizolona dnevno, tokom 3‒5 dana, u vidu intravenske infuzije ili injekcije.
Ovakva terapija treba da prekine inflamaciju i ubrza oporavak, ali to se ne dešava kod svih bolesnika. Velike doze kortikosteroida dovode do prolazne retencije natrijuma, vode i edema. Većinu relapsa MS treba lečiti visokim dozama (500–1000 mg/dan) kratkim kursom (3–5 dana) intravenskim metilprednizolonom ili visokom dozom oralnog prednizona, 1.250 mg/dan.
Slab oporavak od relapsa dovodi do akumulacije invaliditeta i povezan je s lošijim dugoročnim ishodima.
DMT smanjuju učestalost recidiva, akumulaciju lezija i dugotrajnu progresiju invaliditeta. Simptomi MS, uključujući bol, spastičnost, umor, kognitivnu disfunkciju i poremećaje raspoloženja, imaju značajan uticaj na kvalitet života i treba ih lečiti proaktivno.
Spastičnost se kod većine pacijenata kontroliše kombinacijom fizikalne terapije i oralnih lekova, započetu s niskom dozom i titriranom da bi se izbegli neželjeni efekti. Takođe se mogu koristiti injekcije botulinum toksina i intratekalni baklofen.
Umor je čest, i često onesposobljava. Razlikovanje između generalizovanog umora i motoričkog zamora je važno za upravljanje. Sekundarne uzroke umora, kao što su anemija, poremećaji spavanja, depresija i polifarmacija, takođe treba tražiti i tretirati u skladu s tim.
Kognitivna disfunkcija često se javlja kod MS, i javlja se u ranoj fazi bolesti. Pacijenti obično prijavljuju smanjenu brzinu obrade informacija, radnu i verbalnu memoriju i izvršnu funkciju. Rano prepoznavanje i upravljanje može rezultirati boljim kognitivnim ishodima.
Bol kod MS obično ima neuropatsko poreklo i reaguje na terapiju antikonvulzivima ili antidepresivima. Oštećena pokretljivost je dominantna karakteristika progresivne MS. Funkcija treba da se optimizuje kroz multidisciplinarnu negu.
Depresija i anksioznost su veoma česte. Psihoterapiju treba snažno podsticati kod svih pacijenata sa MS, što je pre moguće nakon dijagnoze.
Da li je multipla skleroza nasledna bolest?
Nije identifikovan nijedan uzročnik za MS. Međutim, ljudi sa članom porodice sa MS imaju veći rizik od razvoja bolesti. Konkordancija (prisutnost iste osobine, tj. bolesti kod oba člana u porodici) između ženskih monozigotnih (identičnih) blizanaca se približava do 40 odsto, dok dizigotni (neidentični) blizanci imaju stopu podudarnosti od približno 4 odsto. I braća i sestre koji nisu blizanci imaju relativni rizik 15–20 puta veći od onih koji nisu u srodstvu.
Iako ove brojke takođe ukazuju na faktore sredine u nastanku MS, studije „nebiološke braće i sestara”, odnosno braće i sestara koji dele isto okruženje, ali imaju različite biološke roditelje, ne ukazuju na povećan rizik vezan isključivo za životnu sredinu. Zbog toga je verovatno da genetska pozadina pojedinca modulira osetljivost na faktore rizika životne sredine.
Postoji jaka povezanost između osetljivosti na MS i specifičnih HLA alela koji kodiraju za antigene klase II glavnog kompleksa histokompatibilnosti (MHC). Ovi antigeni se eksprimiraju na ćelijama koje predstavljaju antigen (uključujući dendritske ćelije, makrofage i B limfocite). Kod severnih Evropljana, alel HLA-DRB1*1501 (i haplotip HLA-DR15) pokazao je doslednu povezanost sa MS i za njega se kaže da trostruko povećava rizik od MS. Može biti da je efekat jednog gena modifikovan od strane nekoliko drugih gena (epistaza).
Štaviše, epigenetska modulacija MHC faktorima životne sredine kao što su vitamin D, pušenje, EBV infekcija i higijena u ranom životu može da modifikuje efekat alelnih varijacija na ovom mestu. Identifikovan je niz drugih lokusa osetljivosti.
U studiji na preko 14.000 ljudi sa MS, Međunarodni konzorcijum za genetiku multiple skleroze proširio je broj genetskih varijacija povezanih sa MS na više od 100. Većina alela rizika povezanih sa MS je povezana s funkcijom imunosistema. Međutim, samo oko 25 odsto heritabilnosti bolesti objašnjava se do sada identifikovanim lokusima rizika od MS. Genetska pozadina pojedinca takođe može objasniti različit odgovor na imunoterapiju.
Životni stil i multipla skleroza
Savetovanje može biti od pomoći za sve ljude sa MS, jer može poboljšati razumevanje prirode bolesti, rizika i koristi terapije i efekata koje MS može imati na sve aspekte života, uključujući karijeru, porodicu, putovanja i osiguranje.
Uobičajena zabrinutost pacijenata uključuje očekivani životni vek, naslednost bolesti, dugoročno planiranje i efekat trudnoće. Timovi lekara koji leče MS treba da naglase važnost ukupnog zdravlja kod MS, s obzirom na poznate posledice komorbiditeta na kvalitet života pacijenata.
Multidisciplinarni tim je važan za koordinaciju nege pacijenata. Obično se sastoji od neurologa, medicinskih sestara, fizioterapeuta, govornih i jezičkih terapeuta, radnih terapeuta, dijetetičara, socijalnih radnika i psihologa. U mnogim zemljama postoje specijalizovane sestre za multiplu sklerozu.
Fizioterapeuti i specijalizovani fitnes instruktori imaju veliki značaj u pomaganju pacijentima u održavanju optimalnog i bezbedanog kretanja i u tretiranju spastičnosti. Redovno istezanje može da bude od velikog značaja. Oni daju pacijentima specifične vežbe za poboljšanje snage i pomoći u sprečavanju razvoja kontrakture i dekubitusa, kao i vežbe za prevenciju padova. Takođe, treba da podstiču i pomažu funkcionalne sposobnosti pacijenata sa MS, održavaju opseg pokreta i snagu ekstremiteta tokom celog toka bolesti.
Zabrinutost oko zapošljavanja može postati veliki izvor stresa. Poslodavci imaju obavezu da pomognu osobama sa MS, što je više moguće, da ostanu u radnom odnosu. Procena funkcionalnih kapaciteta i neuropsihološko testiranje mogu pomoći da se utvrdi da li je osoba pogodna za posao koji obavlja.
Statistika sugeriše da je očekivani životni vek ljudi sa MS smanjen za 5–7 godina, a komorbiditeti dodatno povećavaju rizik od smrtnosti kod ljudi sa MS. Rano uvođenje DMT-a može pozitivno uticati na produzenje zivotnog veka. Palijativno zbrinjavanje nudi pacijentima poboljšan kvalitet života u kasnijim stadijumima bolesti, ali se sve više priznaje da to predstavlja samo negu na kraju života.
Planiranje unapred može pomoći ljudima s multiplom sklerozom da postignu kontrolu koja im je potrebna u kasnijim fazama bolesti.
Iako na mnogim sajtovima piše da je multipla skleroza bolest za koju ne postoji lek, to nije sasvim tačno, jer najvažniji lek je da se čovek bori i uvek uzvrati udarac, pa je savet da se očuva humor, ljubav, pozitivan odnos prema životu i redovno vežbanje podjednako važan kao i samo lečenje.
Naslovna fotografija – Visoko podignuta ruka drži narandžastu traku koja simbolizuje i promoviše podizanje svesti o multiploj sklerozi.
Izvori:
https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/14718698/
https://www.nature.com/articles/nrneurol.2009.178s1
https://www.nature.com/articles/nrneurol.2009.178s1
https://www.nature.com/articles/nrneurol.2009.178s1
https://multiplaskleroza.org.rs/wp-content/uploads/pdf/MSvodic.pdf