Možda je do lepog vremena ovih dana i trešanja na pijaci

Moram da priznam da se u poslednje vreme nedeljom okupimo oko ručka i izdržimo nedeljno popodne bez telefona

Pomešana su mi osećanja kad je dan nedelja u pitanju. Teoretski – spavaš duže, jedeš više, provodiš vreme sa porodicom više. U praksi – probudim se u 6, inače jedem više nego što bi trebalo, a deca spavaju do kasno, posvađaju se u kupatilu ko će prvi da uđe i odu svojim putem.

Menjalo se to decenijama, kad sam mogla da spavam do podne deca su me budila pre svitanja, skačući po meni i otvarajući mi oči prstima. Koliko sam čeznula tada da spavam do 9 sati. Iz današnje perspektive, vreme se munjevito menjalo, a tada, nikad dan da prođe. Svi temperaturu dobijaju subotu na nedelju, u pola noći, i boginje izlaze kad stignemo na more…

Moram da priznam da se u poslednje vreme nedeljom okupimo oko ručka i izdržimo nedeljno popodne bez telefona.

Baš se danas pitam kad se desilo da ništa više ne želim osim ovoga što već imam

Dugo sam zamišljala da budem na ovom mestu ili onom, na dalekoj plaži, na snežnoj planini, u vrevi zemaljskih centara moći, industrije, za vreme raznih nedeljnih ručkova.

I baš se danas pitam kad se desilo da ništa više ne želim osim ovoga što već imam.

Volim da me dave deca, da imam kome da skuvam ručak, da se nerviram što su patike skupe, da imam dve sestre da me dave danonoćno, da svako ponaosob zaboravlja blok za crtanje i opremu za opštetehničko obrazovanje (ili kako se god zove danas) tokom celog školovanja. Da se sekiram da li sam ti ostarila, da ti kažeš/lažeš da sam kao devojčica i sve mi nekako lakše padne.

Ne znam, možda je do lepog vremena ovih dana i trešanja na pijaci.

Ili je do D. Rundeka/R. Šerbedžije/A. Dedića koje slušam – Na nešto me sjeća taj grad.

Budi mi se stara čežnja i volim ovaj grad.