Moj Deda Mraz – da osmeh ne skidamo i da srce dobuje radošću i ljubavlju!
Pijuckam odličnu domaću kafu u predivnoj prestoničkoj poslastičarnici. Gledam kroz izlog i uživam u mirisu kafe, u sunčanom danu, okićenoj ulici i razdraganim licima dece koja se slikaju sa Deda Mrazom. A on – savršen kostim, veseo, spontan i razdragan! Poželela sam da ga zagrlim i pipnem bradu, kao nekada… Ipak, uzeh papir i olovku. To baš duuugo nisam uradila…
Dragi Deda Mraze,
Nešto sam razmišljala koliko je tebi zapravo teško?! Preuzeo si odgovornost svih nas, a sigurna sam da te niko nije ni pitao – možeš li? Evo, da pođem od najjosnovnije činjenice da se od tebe i dalje očekuje da nosiš čizme, kapu i toplu odeću, iako zbog globalnog zagrevanja skoro da više nema snega i hladnoće. I grejemo mi tako ovu našu planetu gorivom, otpadom i lošim emocijama, a od tebe tako starog i „skuvanog” očekujemo da nas nagradiš. I ko ti dade to ime – Deda Mraz? Da li ja treba da se smrznem kada ti dođeš, zbog toga što nisam bila dobra, ili želim da zamrznem čaroban trenutak darivanja, kako kasnije ne bih uvidela da je i pored sunčanog dana, zapravo, mnogo hladnoće oko mene… O lovi neću ni da pričam…
Kako ti sve te poklone uspevaš da obezbediš u vreme svetske krize, to je zaista ravno nemogućoj misiji!
Ne znam, nešto mi je tu čudno. Prvo su me kao dete naučili da verujem u tebe, a onda sam odrastajući shvatila da upravo svet velikih čini sve da ta vera nestane. Ko tu koga vuče za nos? I baš zbog toga, ove Nove godine želim da ti napišem pismo, iako sam sa 12 godina dobila zvanično obaveštenje da sam prerasla dodelu paketića i da mi se „oduzima pravo na dalji bliski kontakt s tobom”.
Ko je zabranio Deda Mraza odraslima? Da li je odrastanjem nužno oduzeti onu iskonsku radost u nama? Možda nas je sramota da se zaletimo Deda Mrazu u zagrljaj, jer je to dopušteno samo deci?
Želim da ti se zahvalim na svim čarobnim trenucima kada sam mislila da si stvaran, i na svim ostalim kada sam, znajući da si „prerušeni Zemljanin”, ponekad dopuštala sebi da se radujem i osmehujem kao dete.
Želim da ti se zahvalim za svaku Novu godinu koju ulepšavaš mojim ćerkama, koje već sada dopuštaju sebi da se iskreno raduju i osmehuju, iako znaju da nisi stvaran. I zbog toga ti obećavam da ću od danas biti dobra, tako što ću uvek, baš uvek, dopuštati sebi tu dečju radost i osmeh, bez obzira na svoje godine i okolnosti.
Želim da ti se zahvalim što si me tokom detinjstva naučio da je važno biti dobar, vredan, pošten, plemenit…
A onda, jedne godine, kada sam mislila da sam uradila nešto pogrešno, ti me nisi izgrdio i kaznio, već si me ogrejao osmehom i naučio da su greške sastavni deo života. Zamolio si me da se potrudim da sledeće godine budem još bolja osoba.
I zato ti danas obećavam da ću uvek u sebi i drugima tražiti baš taj deo koji je vredan, a ne onaj – za kazne i osude. I evo, svečano ti obećavam da ću dopuštati sebi da grešim i da iz grešaka učim, jer „bezgrešna i perfektna” nikada nisam ni bila, bez obzira koliko je to društveno poželjno.
Želim da ti se zahvalim što si me naučio da je najlepša Nova godina u krugu porodice, sa svojim najbližima, uz pesmu, igru i miris domaćih kolača. I onaj čuveni trik kada neko pozvoni, a ja potrčim do vrata, nadajući se da ću te videti. Ispred vrata budu pokloni, a mi deca tužno pitamo roditelje kako si tako brzo otišao.
I zato ti obećavam da ću u ovo ubrzano vreme tehnoloških odnosa i veza, negovati i čuvati porodični duh, kao i posebno obratiti pažnju na one „male stvari koje život znače”.
Ono za šta još posebno želim da ti se zahvalim jesu ispričane bajke i priče o najvrednijim poklonima, koje zaista nije moguće kupiti. Sada mi je jasno kako ti uspevaš i u vreme svetske krize da i dalje daruješ. Sada mi je jasno koliko je važno slaviti svaki dan i darivati sebi i darivati sebe kao najvredniji poklon, ono što nema etiketu sa istaknutom cenom i nije na prodaju. Radost i osećanja takvog darivanja…
„Ehej, tu si… Zovem te već par puta i ne javljaš se… Šta si se toliko zanela?”, prenuo me muški glas sa mobilnog aparata.
„Ništa… Evo pijem kafu i pišem pismo Deda Mrazu…”, odgovaram zagonetno i veselo.
„Ana, kada ćeš da odrasteš i prestaneš da veruješ u čuda?”
„Nikada, dragi – ko u čuda veruje taj čuda može da stvori! A ti požuri, jedva čekam da te zagrlim, spremila sam ti „neviđen” novogodišnji poklon!”
Izlazim na ulicu i grlim Deda Mraza, malo je zbunjen, smejemo se mojoj ideji da stavimo ukrasne mašne i poklonimo sebi i drugima najbolji deo sebe kroz dugačak i topao zagrljaj… I ko onda tvrdi da Deda Mraz ne postoji?
Da li ćete mu ove godine napisati pismo?
Želim vam mnogo dobrih vibracija u Novoj godini, da osmeh ne silazi s lica i da srce dobuje radošću i ljubavlju!
Ana