Mobilni

Oči sveta više nisu preko puta nas, na licu drugog čoveka. One su na ekranu spravice od koje se ne odvajamo

Jedna poznata holivudska starleta, u kupaćem kostimu, stopala zaronjenih u plićak Kariba, kukova nameštenih u ugao idealan za slikanje, jednu ruku je stavila na struk, a u drugoj, lagano naslonjenoj na butinu, drži mobilni telefon. Druga, poznata majka, u jednoj ruci drži dete, a u drugoj mobilni telefon. Zgodni dasa na Instagramu, jednom rukom je čvrsto zagrlio napućenu lepoticu, a u drugoj drži mobilni. I ona nekako uspeva da u svojoj šaci, ukrašenoj plastičnim kandžama, drži mobilni.

Svi se danas slikaju sa mobilnim telefonima u rukama. Ljudi hodaju ulicama sa mobilnim telefonima u rukama. Svi oni izgledaju kao da upravo čekaju, svakog trenutka, neki neverovatno važan poziv koji će im promeniti život. Poziv koji nikako ne sme da se propusti, kao da je u pitanju neka jedinstvena prilika kojoj se mora biti dostupan, bez obzira da li je u pitanju šef, bračni partner ili prodavac osiguranja. Na svim stolovima, u svim kafićima i restoranima stoji taj savremeni simbol večite dostupnosti – privid sveta na dlanu.

Na svim stolovima, u svim kafićima i restoranima stoji taj savremeni simbol dostupnosti – privid sveta na dlanu

Malo sam staromodna, priznajem, ali sve ćešće mi pada na pamet onaj stari telefon od bakelita koji je stajao kod mame u predsoblju. Kako sam ponekad gledala u njega satima, sa nestrpljenjem, čekajući da me pozove dečko, a kad pozove, mama samo prođe i pokaže prstima da skratim razgovor. I kako su i komšije davale naš broj da im se jave rođaci. I kako smo imali i dvojnika. I kako su razgovori bili kratki. I kako telefon nikada nije zvonio posle deset uveče. I kako je bilo nepristojno zvati između tri i pet. I kako smo svima bili dostupni u meri u kojoj je bilo ipak moguće sve – i izaći sa društvom, i završiti fakultet, i družiti se sa prijateljima, i nikada ne zakasniti…

A danas, mobilni telefon postao je nezaobilazni dodatak opšteg utiska o zauzetosti, poslovnosti, važnosti, užurbanosti, traženosti, dok je u isto vreme i neka vrsta simboličke štake za ludačku trku savremenog čoveka, poput one u čuvenom Polakovom filmu Konje ubijaju, zar ne?

Ponekad i samu sebe uhvatim kako proveravam svoj mobilni da vidim šta ima novo – da li me je neko zvao, da li je stigla poruka, da vidim šta se događa na Instagramu.

Paradoks današnje tehnološke sumanutosti savremene civilizacije leži u njenoj travestiji – oči sveta više nisu preko puta nas, na licu drugog čoveka. One su na ekranu spravice od koje se ne odvajamo.

Pada mi na pamet užasavajuća misao – da zurimo u mobilne telefone, da bismo dobili dokaz da smo živi.