Milion godina mature

Trudimo se svi da se držimo sa obe ruke da ne ispadnemo iz koloseka, a da vreme kada se osećamo kao da padamo na glavu niz stepenice skratimo na minimum

Došlo ono vreme proslava milion godina mature. Gledam slike drugih odeljenja, drugih škola, generacija gore-dole par godina i mislim se – užas. Sve idem po kući, deci pokazujem kako su drugi ostarili, a nas je vreme mazilo.

Deca me gledaju belo pola dana i negde oko podne srednja ćerka se okuraži i kaže mi: mama, izgledate svi isto, šta mračiš, nema razlike. Ja se odmah naljutim, pripretim nekuvanjem do daljnjeg, zabranom nošenja moje garderobe, i kao odgovor dobijem dvočasovno smejanje sa povremenim držanjem za stomak i zvanje šire rodbine na video-poziv gde se naširoko prepričava moja epizoda žala za mladosti.

Čisteći bele trešnje za slatko shvatila sam da uglavnom ima dva moguća koloseka kojim se krećeš u životu. Staneš na svoje noge, kreneš odmah u pun gas ili ceo život u leru.

Kad pogledam unazad – ja uvek pun gas, pa malo živa, a malo onako.

Ovi u leru s vremena na vreme turiraju u mestu, onako jako grme da svi čuju, ali kad se raščisti oblak prašine koji uglavnom prouzrokuju stiskajući gas naprazno, vide da stoje u mestu.

U našim zrelim godinama jasno nam je da je cilj bio bacanje prašine u oči znatiželjnim gledaocima. Kad pogledam unazad – ja uvek pun gas, pa malo živa, a malo onako.

Zaključim da je život put sa prevrtanjem, povetarcem, mirisima.

Trudimo se svi da se držimo sa obe ruke da ne ispadnemo iz koloseka, a da vreme kada se osećamo kao da padamo na glavu niz stepenice skratimo na minimum.

Moja Nataša je otišla u Njujork da se sretne sa sobom u budućnosti i to smatram za pobedu nad životom. Elem, generacijo, idemo punim plućima dalje. Drugačije ne umemo. Žalim slučaj.

Naučila sam da pohujem celer i tikvice sa pivom u testu pa se pravim važna.

Ti se sa mnom praviš važan, a ja rastem ko kvasac. Pevušim Ninu Badrić – Dani i godine. Širimo ljubav na Zapadnom Balkanu!