Mi i oni

Ludilo savremene civilizacije i naših devedesetih napravilo je ovo što danas gledamo. Pleme izgubljenih mladih očajnika i očajnica, kojima je izgled sve, kojima je telo u isto vreme i sve – i ništa

Pitali su me pre nekoliko dana u jednom intervjuu, povodom mog romana Srce moje, kakvi su to današnji muškarci, i da li uopšte imaju talenta i volje da bilo kome kažu te dve slatke reči.

Bila sam se naoštrila da iskritikujem prosečnog predstavnika današnjih muškaraca – više voli separe u klubu nego bilo koju devojku koja sedi pored njega, opsednut je sopstvenim izgledom, važnošću, brojem pratilaca, slika se go i šalje svoje porno-snimke po društvenim mrežama, emocionalno se ne vezuje ni za šta osim za svoju zamišljenu grandioznost predstavljenu autom, satom, haciendom i devojkama koje koristi samo kao moćne dodatke za slikanje – ali, zaustavila sam se.

Pomislila sam – pa nisu oni krivi. Tako su rasli, s tim sistemom vrednosti. Da čovek postoji samo ako je bogat, i moćan, i glavni, i slavan. Da je novac mera svega. Da imati znači biti – ludilo savremene civilizacije i naših devedesetih napravilo je ovo što danas gledamo.

Pleme izgubljenih mladih očajnika i očajnica, kojima je izgled sve, kojima je telo u isto vreme i sve – i ništa.

Momci koji ne mogu nikome da kažu „srce moje”, stvarno to misleći, i devojke kojima su te dve reči jadne, ako nisu potkrepljene poklonima, izlascima, lajkovima.

Problem, zapravo, jesu oni stariji koji, iako vaspitavani na ekskurzijama, na pločama, na deljenju lepinje u Skadarliji, danas ponosno plove ovim morem besnila

Nisu oni krivi što nisu rasli u vreme kad je sve bilo drugačije.

Kad si bio glavni zato što si pametan, dobar đak, zato što si vredan, zato što si dobar prijatelj, zato što ne psuješ, kad si bio glavni zato što pomažeš drugu, u vreme koje nije podnosilo one koji se hvališu boljim cipelama ili pločama, u vreme kada su nas momci osvajali pesmama, gitarama, stidljivošću, humorom i dobrim vaspitanjem, a mi im uzvraćale istom merom.

Bilo je to vreme kada su dobre reči nešto značile.

I onda sam pomislila kako ovi današnji klinci nisu krivi, jer su ih učili drugačije.

Mnogo veći problem, zapravo, jesu oni stariji koji, iako vaspitavani na ekskurzijama, na pločama, na deljenju lepinje u Skadarliji, danas ponosno plove ovim morem besnila, zaraženi ovim virusom materijalnog, kao da nikada nisu bili isti kao mi.

Oni su mi daleko tužnija pojava.

Jer, niko im nije javio da debljina platne kartice, ili tompusa, ili automobilskih guma – ne povećava ni inteligenciju, ni čovečnost, a ni bilo šta drugo.

A, uostalom, poznato je da oni koji mogu da kažu „srce moje”, sigurno ga i imaju!