Mere zaštite nisu povod za rovovski rat fanatika i ležernih ukućana

Treba naći bar minimalni balans između opsesivnog dezinfikovanja i ponašanja koje je u skladu sa preporukama. Nekima je uspelo. Nekima nije

Od kako smo se upoznali, sem medenog meseca i godišnjih odmora, teško da je bilo situacija u kojima smo sa partnerima bile u kontaktu 24/7. To može da bude novo romantično i inspirativno iskustvo, ali može da bude i polje za otvoren sukob, pa i porodični rat. Da, baš rat.

O onom lepom, ne moram da pričam, to svi prepoznajemo i želimo. Ali hajde da razmislimo o tome šta može da dovede do rovovskog rata između partnera. Uzeću samo jedan, naizgled banalan primer, deo naše svakodnevice.

Neki su krenuli da dezinfikuju apsolutno sve, čak i sveže voće i povrće nabavljeno u samoposlugama

Od kad je proglašena pandemija, svako od nas pribegao je svom načinu borbe protiv nje. Strah, kao zajednički imenilac, bio je u svima, očekivano i normalno. Međutim, intenzitet straha je različit i samim tim uzrokuje različita ponašanja. Preporuke stručnjaka vezane za obaveznu zaštitu, kao što je na primer pranje ruku, nošenje maski, rukavica, dezinfekcija kuće, kod jednih su stvorile veću uznemirenost, a kod drugih malo drugačije reagovanje. Ovi prvi krenuli su da dezinfikuju apsolutno sve, čak i sveže voće i povrće nabavljeno u samoposlugama. Pijace nisu radile. Ko zna šta bi bilo da jesu. Dezinfikovane su i kese u kojima je smrznuta hrana, konzerve, apsolutno sve. Ukućani su ponekad zbog ovoga gunđali, zamerali, pa i odbijali da jedu dezinfikovanu hranu. Većina ukućana ipak se pridržavala uputstava, ali nije o njima reč.

Šta jeste, a šta nije previše?

Znamo da je preporuka za zdravstvene radnike bila da kada se vrate kućama, zbog čuvanja zdravlja kako svog tako i ukućana, operu sve što su nosili do posla, ostavili u garderobama i u tome se potom vratili kući. Kupanje i pranje kose odmah potom i jeste normalno i poželjno kada se vrate iz bolnica gde leže najteži bolesnici. Međutim, skidanje svega što je neko nosio samo do radnje, ili u kratkoj šetnji, ipak je bilo malo previše, priznaćete. Kada kažem skidanje svega, mislim apsolutno svega što je neko imao na sebi. Kod ostalih ukućana to je moglo da stvori, a i stvaralo je, neku vrstu zbunjenosti, ili je pojačavalo strah. Možda bi ukućani lakše podnosili veliku zebnju svog člana da se od njih nije tražilo da postupaju na isti način. Nije smelo da bude odstupanja ni za mrvicu.

Svako radi onako kako najlakše može da prebrodi ovo stanje produženog stresa. Problem je kada neko nameće svoje rešenje kao jedino ispravno

Minimalan balans

Ako su oba partnera u takvom stanju da su lične mere zaštite na ovaj način obostrano prihvatljive, nije bilo povoda ni mesta za sukob. Sukob je nastajao tamo gde je ona druga strana postupala drugačije, ne prihvatajući pravila ponašanja partnera. Ne mora bitno drugačije, dovoljno je – drugačije. Dezinfekciju je poštovala, sva pravila ponašanja u uslovima pandemije takođe, ali po mišljenju prvog partnera to nije bilo ni izbliza dovoljno. Onda se dešavalo da preterano insistiranje na dezinfekciji bude doživljeno kao svojevrstan vid nasilja. Zbog čega da perem ruke sto puta da bi neko drugi bio miran? Neće biti miran ni tada. Trebalo je naći bar minimalni balans između opsesivnog dezinfikovanja i ponašanja koje je u skladu sa preporukama. Nekima je uspelo. Nekima nije.

Ležernost – poseban način reagovanja na strah

Trećoj grupi pripadaju oni suviše ležerni. Maska? Rukavice? Sredstva za dezinfekciju? Šta će to meni? Ja sam zdrava osoba, dobrog imuniteta i sve su to besmislice. Virus kao virus. O, užas! Baš i nije kao svaki drugi virus, ne da baš mi znamo. Ni oni koji o virusima znaju nebrojeno mnogo puta više od nas običnih smrtnika. Velika ležernost deluje kao hrabrost, nepromišljenost, lenjost da se preduzmu osnovne mere, nehajnost i nemarnost. U osnovi ovakvog ponašanja nije nijedna od ovih osobina. U osnovi je zapravo negiranje straha, iskrivljen odnos prema realnosti, jedinstven i sebi svojstven način da se pobedi nevidljivi neprijatelj i vidljivi strah.

Možda bi ukućani lakše podnosili veliku zebnju svog člana da se od njih nije tražilo da postupaju na isti način

U osnovi, govorimo o načinima reagovanja na strah. Svako od nas ima sopstvene mehanizme pomoću kojih izlazi na kraj sa strahom, neizvesnošću, anksioznošću, i konačno – strahom od smrti. Načini zavise od strukture ličnosti i ustaljenih obrazaca ponašanja koji su se do sada pokazali funkcionalnim. Tu i nije problem, jer svako radi onako kako najlakše može da prebrodi ovo stanje produženog stresa. Problem je kada neko nameće svoje rešenje kao jedino ispravno i svakog ko od toga odstupa smatra svojim neprijateljem, bar za tu situaciju. Tako su i nastajali neki od žučnih konflikata u porodicama, ne samo između partnera nego i između roditelja i dece. Ne one male dece, sa njima je bar ovde lako. One malo veće, koje nešto nekad, ili uvek, baš neće.

Možda sam i dosadna ponavljajući kako je potrebna tolerancija na različitost. Ako ste se pronašli u nekoj od opisanih osoba, razumećete o čemu govorim. Valjalo bi da postoji mera u svemu. Tolerancija pre svega.