Melanholija je naše prirodno stanje

Često se susrećemo sa teškom komunikacijom sa srećom. Bojimo se, prilazimo joj potpuno zapanjeni i jedva čekamo da prođe

Godinama smo težili tome da globalno ima veći uticaj na nas od lokalnog. Kad se uzmu u obzir i naš DNK, podneblje i tradicija, vidimo da nam je kroz vekove zelenija trava u tuđem dvorištu.

To nas je uljuljkavalo u ideji da nismo mi krivi – nema odgovornosti, nema naše krivice. Često se susrećemo sa teškom komunikacijom sa srećom. Bojimo se, prilazimo joj potpuno zapanjeni i jedva čekamo da prođe. Melanholija je naše prirodno stanje stvari. Poznajemo se jako dobro. Ogrnemo se melanholijom i čekamo da prođe ovo ili ono. A život leti pored nas bez ikakve naše dozvole.

E sad, kaže meni moja komšinica Crnogorka: Svaćaš, Mico, svaćaš li? I vrati mi osmeh na lice. Stigle masline, maslinovo ulje, pršuta, sir iz mešine i jakna iz Italije. Oni iz Budve uvek prvi dobiju ono što se nosi na rimskim ulicama. Ko će ga znati kako? Mi Beograđanke vazda se u modu razumemo, a Budvanke kao da nisu ni kupile ako je ne nose po Beogradu.

Kuvam lazanju u fulu. Red bešamela sa karanfilićem, red ljubavi

„Komšinica” treba da bude priznati srpski brend i patent, jer nigde na svetu komšinica ne čuva i hrani tuđu decu, muža, svekrvu, prima poštu i kad treba i kad ne treba, dolazi stalno, vaspitava tvoju decu, kad dođe na kafu smeška se i polutihim glasom me pita za muža (Kad ide ovaj?), da možemo normalno da razgovaramo. Čuva kućne ljubimce, ima ključ od stana. Dobra komšinica je, u stvari, kamen temeljac naših života.

I zato glavu gore, imamo i mi tema za izvoz.

I zato danas slušamo samo: Who see, Bar–Bari.

Osećam zimu u beogradskom vazduhu i seckam luk. Kuvam lazanju u fulu. Red bešamela sa karanfilićem, red ljubavi.

Gušim ovu decu, danas, poljupcima. A i tebe ću uskoro.