Mame su umorne

Da li majke imaju pravo na umor? Naravno, svi ćemo povikati – Da! To je tako deklarativno. U realnosti, majka koja se požali doživljava se kao nedovoljno zrela, neodgovorna, pa i histerična

Možda se ne sećate sjajnog filma iz 1955. godine, Heroji su umorni, sa tada poznatim glumcima Ivom Montanom i Kurtom Jirgensom, u režiji Iva Sijampija. Nije bitna radnja, bar ne sad, bitan je naslov.

Sad, kada je prošao ovaj talas korone, valjalo bi da odamo priznanje još nekome – mamama. Mame su umorne, zar ne? Vreme je da neko preuzme brigu i negu o porodici, posebno o mamama. Možda je dolazeće leto prilika da se odmore, prikupe snagu, oporave, ponovo nađu sebe i osete da su voljene i vrlo poštovane zbog enormnog napora kojem su bile izložene za vreme pandemije.

One koje su herojski iznele pandemiju, zaslužuju odmor. Ne medalje, priznanja, govorancije – nego jedan običan odmor

Na ivici snage, a bez ljutnje

Prošle zime je Njujork tajms uspostavio anonimnu telefonsku liniju za „roditelja koji je vraški umoran”. Iznemogli, utihnuti glasovi žena su govorili o tome kako su na ivici snage, kako ih je kriza iznurila, kako institucije nisu bile spremne za njih, kako…

Ono što je čudilo je da u njihovim glasovima nije bilo ljutnje ili prebacivanja. Jednostavno, imale su kome da otvore srce, a da ne budu prokažene zbog toga što im je teško.

Neke su već imale decu, partnere koji su takođe radili od kuće, neke čekale drugo dete, usamljene u svojim brigama. Kako to sve poznato zvuči! Da nije neka od nas posegla za ovim telefonom?

Mame su te koje su ukućanima uvek bile dostupne, bilo da su pružale podršku partnerima, sokolile, tešile, negovale ih, bilo da su bile okupirane svojim poslom, u kome nije bilo milosti onih koji poslom rukovode.

Da li smo se pitali šta je sa njihovim karijerama tokom pandemije? Pa onda deca: zadaci u virtuelnoj školi, igra u kućnim uslovima, nabavka, kuvanje, pranje, nemogućnost da detetu pružite minimum onoga što mu pripada, čist vazduh i trčanje.

Za decu su, po pravilu, zadužene mame, kao dežurni oficiri za brigu i staranje. Naravno, uključivali su se i očevi, ali ruku na srce, na kome je bio veći teret? Tu su, neizbežno, i njegovi i njeni roditelji kojima takođe valja pomoći.

Još ako postoji i kućni ljubimac, priča postaje zamršena. Doduše, imati kućnog ljubimca značilo je da kriomice možete da izvedete svog psa, svoju decu i sebe u krug oko bloka.

Uvek je bilo odgovorno biti mama – očaravajuće, obogaćujuće, neponovljivo, divno iskustvo

Svakodnevica majki je nešto na šta su one naučile. Učene da tako funkcionišu, nastavljaju istu radnju i u vremenu krize. Kriza je, bar ova, bila kriza za sve: majke, partnere, babe i dede, rodbinu, prijatelje, poslodavce, celo društvo. Postavlja se onda pitanje, zbog čega se ponovo kola lome baš na majkama.

Da li je njihov bezglasni krik – vapaj ili molba za pomoć ili, još tačnije, poziv da neko spusti ruku na nju i kaže „za danas je zaista dosta, umorila si se”. Da li majke imaju pravo na umor? Naravno, svi ćemo povikati – Da! To je tako deklarativno i može da se čuje na vestima, pročita u novinama i časopisima za negu lepote i dobrog zdravlja.

U realnosti se majka koja se požali, posebno u teška vremena koja su iza nas, doživljava kao nedovoljno zrela, neodgovorna, pa i histerična. Pazite sad, histerična! A kako bi bilo, samo da pitam, da su mame u svojoj „histeriji” obustavile 24-časovno radno vreme?

Nemojte da mislite da izmišljam, jer se mame u vašoj okolini nisu žalile. Pre razmislite zbog čega nisu. Radeći sa ljudima kojima je bila potrebna pomoć u toku pandemije, a koji nisu bili bolesni od kovida, bilo u praksi ili na besplatnoj platformi, mogla sam da ih čujem, vidim, osetim.

Nisu tražile mnogo, samo da ih neko razume i da imaju pravo na umor.

Stub u kući

Porodica sa jednim roditeljem, najčešće majkom, bila je posebno pogođena. Hoću reći, majka. Sve, ali sve je tada bilo na njoj. Reći ćete da je to ionako deo njenog života. Da, jeste, ali ovog puta bila je stvarno sama sa detetom ili decom i snalazila se, ona zna kako, u situaciji koja je bila kompleksna i u porodicama gde postoje oba roditelja.

Tu su i one mame koje su bile, s razlogom, proglašavane herojima tokom ove pandemije: medicinske sestre i doktorke. Posle tog svakodnevnog pakla u koji su ulazile i iz njega izlazile iznurene i očajne, i kako jedna od njih reče – nismo učile medicinu da sahranjujemo, nego da izlečimo – ulazile su u svoje kuće i nastavljale s radom. Često nisu smele ni da zagrle svoju decu plašeći se da ih ne zaraze, ali su smele, umele i mogle da nastave da budu stub u kući koja se oslanja na njih.

Vreme je da neko preuzme brigu o porodici, posebno o mamama

Uvek je bilo odgovorno biti mama – očaravajuće, obogaćujuće, neponovljivo, divno iskustvo. Da bi nam mame duže trajale, setimo se Duška Radovića, omogućimo im, bar ovog leta, da odahnu. Ne znamo šta nas čeka, s nadom da nas čeka mir na koji smo naučili, one koje su herojski iznele ovu pandemiju, zaslužuju odmor.

Ne medalje, priznanja, plakete, govorancije – nego jedan običan odmor.

Heroji, ili bolje rečeno, herojke su umorne.