Mama, vidi me ili pandemija egzibicionizma na društvenim mrežama
Možda zvučim kao gunđalo, ali nažalost imam iskustvo u radu sa ljudima opečenim društvenim mrežama
Sigurno ste više puta tokom svog odmora okrenuli glavu da biste videli tog junošu koji doziva mamu da ga vidi. Ovaj poziv nije ekskluzivan samo za dečake i mame. Tu si i devojčice, a i tate koje se dozivaju da vide čudo neviđeno. Naravno, deca imaju nasušnu potrebu da ih roditelji pohvale, odaju priznanje njihovim sposobnostima, moćima, znanjima, hrabrosti. Pa, konačno, zar nismo i mi radosno i ponosno uzvikivali: „Vidi me!”
Epidemija pokazivanja
E, sad o nečemu drugom što na ovo liči, ali samo liči. Pogledajte, ako već niste aktivni učesnik i pratilac društvenih mreža, koliko je ovih „vidi me” na njima. Nije to poruka roditeljima i prijateljima, već mnogobrojnim pratiocima koji niti poznaju onoga ko se prikazuje, niti ih prikazivač poznaje.
Pa čemu onda toliko eksponiranje, tolika potreba da se bude viđen, lajkovan, da se broje desetine, pa i stotine pratilaca? Nekada smo ovoliku potrebu za prikazivanjem i pokazivanjem poznavali kao egzibicionizam. Danas je to toliko masovna pojava da zaista doseže razmere epidemije, pa i pandemije.
Deo ovog fenomena kreiraju oni koji se prikazuju, ali deo je svakako i onih koji to usrdno i redovno prate. Bez obzira da li samo kliknu da im se prizor dopada, ili ga pomno proučavaju, oni svojim pasivnim ili aktivnim prisustvom potkrepljuju ovu pojavu.
Deo ovog fenomena kreiraju oni koji se prikazuju, ali deo je svakako i onih koji to usrdno i redovno prate
Postoje osobe koje isključivo nude svoje fotografije, toliko slične jedna drugoj da ih je teško razlikovati. Sve devojke su gotovo klonirane, poze identične, izraz lica potpuno veštački. Da ne pominjemo razgolićavanje koje je mnogo izraženije nego na plažama, nešto više nalik onome što se nekada zvalo „najlon plaža” ili, prosto rečeno, nudistička plaža. Onda je stvarno pitanje zbog čega sve te osobe ne pohrle na najlon plaže nego hrle na društvene mreže? Pa zbog toga što je posmatrača mnogo više.
Roditelji, oprez
Drugi „kače” svoju decu. E, to je već vrlo rizično. Razmislimo samo o raznim mračnim tipovima koji vešto „skidaju” ove priloge i od njih prave ono od čega se svakom normalnom čoveku, bio roditelj ili ne, diže kosa na glavi. Ne zaboravimo da izreka „jednom na internetu, uvek na internetu”, znači upravo to.
Posebnu grupu čine oni koji imaju mišljenje o svemu, apsolutno o svemu. Pa dobro, imati stav i mišljenje je sasvim u redu, ali izražavati svo je mišljenje tako što će se drastično vređati neko drugi, ko takođe ima pravo na mišljenje, nešto je što se zove agresija.
Ne zaboravimo da izreka „jednom na internetu, uvek na internetu”, znači upravo to
Moglo bi da se kaže da ovde nema udaraca, tuče, povreda, ali to je greška. Podsetimo se pesnika Miljkovića. Reč može da bude vrlo teška i ubilačka, ali se to zanemaruje.
Ne znam da li i vas, ali mene posebno iritiraju komentari novinara, ako se tako zovu, koji štancuju svoje viđenje selebritija. Sve je na njima zadivljujuće, zaslepljujuće, nikad viđeno, biće to modni diktat sezone. Kad pogledate takve tekstove, zatvorenih očiju možete da napišete komentar o svakoj viđenijoj ženi, od izgleda, godina, do autfita. Da zanemarim reči koje nemaju nikakve veze sa našim jezikom, ali zvuče. Nekako kao da viču „vidi me”.
Gde su onda još i blogovi, glasovni komentari.
Visoka cena skretanja pažnje
Pa tako od „mama, vidi me”, dođoh do potrebe ne baš malog broja ljudi da budu viđeni. Po svaku cenu, bukvalno. A znamo da je cena za neke bila preskupa. Znam da možda zvučim kao gunđalo, ali nažalost imam iskustvo u radu sa ljudima opečenim društvenim mrežama.
Nije stvar umirivanja moje savesti, nego potrebe da skrenem pažnju na ispraznosti naših života, potrebe da virimo u živote drugih, nama nepoznatih ljudi, da se poredimo, što je uvek na nečiju štetu, da ne učimo nego da kopiramo.
„Mama, vidi me” deluje tako naivno, čisto i nostalgično. Na svakom od nas je da bude viđen ili da viri u tuđe živote. Pa, izvolite.