“Male žene” – moćna autobiografska priča pleni skoro dva veka
Istoimeni film trijumfovao je u nominacijama za Oskara, jer roman književnice Lujze Mej Alkot odoleva svim modama i promenama ukusa
Film Male žene, koji je uz više nominacija (pored ostalog Saoirze Ronan za najbolju žensku ulogu) osvojio Oskara za kostimografiju, nije prva ekranizacija istoimenog dela američke književnice Luize Mej Alkot. Nije prva ni ekranizacija iz 1994, sa Vinonom Rajder i Suzan Saradon u glavnim ulogama. Prvi nemi film po romanu Alkotove snimljen je još 1917. godine, a već 1918. nastala je nova bezvučna verzija, snimana u kući porodice Alkot, koja je nekoliko godina ranije bila pretvorena u muzej.
Prvi nemi film po delu Alkotove snimljen je još 1917. godine, a već 1918. nastala je nova bezvučna verzija, snimana u kući porodice Alkot
Prve zvučne, ali crno-bele Male žene, sa Ketrin Hepbern u glavnoj ulozi, snimljene su 1933, a prve kolorne 1949. Brojne su TV ekranizacije i pozorišne predstave. Knjige se sa nesmanjenom popularnošću objavljuju i prevode od 1868, kada su Male žene (Little Women) prvi put odštampane.
Otac joj je napravio pisaći sto
Priča, koja više od 150 godina odoleva svim modama i promenama ukusa, prati odrastanje četiri sestre, a književnica Lujza Mej Alkot pisala je na osnovu svoje porodične istorije. Nakon što su joj Male žene donele slavu, Lujza je nastavila da piše o porodici Marč, pa su nastali romani Dečaci, Deca gospođe Džo, Devojčice rastu i drugi, iz kojih su scenaristi koristili delove da zaokruže filmske priče.
Iako u osnovi autobiografska, priča o porodici Marč u nekoliko bitnih stavki razlikuje se od života porodice Alkot. Književnica je sebe predstavila u liku Džo koja, kao i Lujza, objavljuje priče i pesme u časopisima. Koliko je to bilo neobično govori činjenica da su u to vreme čak i lekari smatrali da umni rad uništava zdravlje žene. Alkotovi su bili drugačiji. Otac je Lujzi napravio mali pisaći sto i postavio ga između dva prozora, a majka joj je poklonila pero na kome je bilo ugravirano: Neka ovo pero inspiriše tvoje stihove. Ti predmeti se danas čuvaju u muzeju Lujze Mej Alkot, u kući koja se zove Orčard haus (Kuća u voćnjaku). U toj kući Lujza je napisala Male žene.
Lujza je išla u rat, a ne otac
Književnica je sebe predstavila u liku Džo koja objavljuje priče i pesme, što je za to vreme bilo neobično
Radnja romana odvija se u vreme građanskog rata u Americi. Otac Lujze Mej već je bio star za odlazak u rat. Snagama severa, koje su se borile za oslobođenje robova, pridružila se Lujza kao dobrovoljna bolničarka. Obolela je od tifusa, što je ostavilo trajne posledice na njeno zdravlje.
Male žene objavila je četiri godine po završetku rata, u svojoj 36. godini, a od zarađenog novca nešto kasnije otputovala je u Evropu. U Italiji se srela sa slikarom Džordžom Hilijem i on je naslikao njen portret koji se nalazi u Orčard hausu i na kome se vidi koliko joj je zdravlje poljuljano. Isti slikar naslikao je portret predsednika Abrahama Linkolna koji visi u Beloj kući.
Dečji crteži oko kamina
Radnja romana odvija se u vreme građanskog rata u Americi, u kome je Lujza Mej Alkot učestvovala kao bolničarka
Najmlađa sestra Mej zaista je bila nadarena slikarka. Roditelji su joj dozvoljavali da zidove oko prozora i kamina ukrasi svojim crtežima. Davala je časove slikanja, između ostalih i 15 godina mlađem Danijelu Česteru Frenču, koji se zaljubio u svoju plavooku i plavokosu nastavnicu. On je tada izvajao portret njenog oca Amosa Alkota, a decenijama kasnije izradio je grandioznu sedeću skulpturu za Linkoln Memorijal u Vašingtonu.
Zaradom od Malih žena Lujza Mej platila joj je godinu dana usavršavanja u Evropi. Tu je Mej upoznala švajcarskog biznismena, udala se za njega i rodila ćerku Lulu. Šest nedelja posle porođaja Mej je umrla, a devojčica je poslata u Ameriku i Lujza ju je podizala u porodičnoj kući.
Soba za sestrine dečake
Otac Lujze Mej Alkot bio je intelektualac sa nadimkom Platon, a družio se sa najznačajnijim ljudima Amerike
Najstarija sestra Ana poslužila je Lujzi za lik Meg. Ana se zaista udala za divnog čoveka, i zaista nije želela venčanicu, već je nosila jednostavnu haljinu koja se danas čuva u muzeju. Nije imala blizance, već dva sina, a kad joj je muž umro, sa dečacima se vratila u roditeljski dom, koji je Lujza od svojih honorara 1875. proširila da bi i dečaci imali svoju sobu.
Četvrtoj sestri Elizabet, Lujza je i u romanu zadržala ime. Ona sasvim odgovara liku u romanu koji je pisan 10 godina posle njene smrti.
Autentičan je i nadimak Marmi, kojim su svi zvali majku porodice, kao i fini porcelanski servis za ručavanje, miraz od imućnih roditelja.
Otac Lujze Mej Alkot bio je intelektualac sa nadimkom Platon, družio se sa najznačajnijim ljudima Amerike toga vremena, ali kako je Lujza zabeležila, „nije bio spreman da odstupi od svojih moralnih stavova da bi zaradio novac”. Tek kad se Lujza proslavila i počela dobro da zarađuje, otac je mogao da ostvari san i otvori Konkord filozofsku školu.
Još jedna bitna stvar u stvarnom životu književnice razlikuje se od fikcije – Lujza se nikada nije udala. „Ostala sam usedelica i sama sam veslala svoj kanu”, zapisala je. Nije želela ni da se Džo u romanu uda, ali kako izdavač nije hteo ni da čuje za neudatu junakinju, Lujza je napravila lik smešnog profesora, dajući mu ideje i karakteristike svoga oca.