zivotno-iskustvo
Magrandera, granadilla ili šta je sad pa to?! - To sam ja
Žena sa šeširom pije koktel

Magrandera, granadilla ili šta je sad pa to?!

Koliko zapravo polako, ili ne baš polako, počinjemo da koristimo neka imena koja su nam strana, izgovori potpuno nepoznati, čije akcente ne poznajemo, ne znamo ni kako se pišu

Zamislite da se nađete negde u belom svetu, u nekom restoranu koji vam se dopao na prvi pogled i gledate šta biste mogli da popijete, a da nije alkohol. O, divno, ima i sokova. Kad ono! Šta li je sad pa to? Da pitate? Hm, šta će ljudi misliti o vama. Ovamo svetski putnici, ovamo ne znamo šta je to. Ne ide, pa ne ide. Naručujete, pa šta bude. Sigurnosti radi, ipak tražite da dobijete neki voćni koktel u koji stavljaju i voćke čije ime prepoznajete. Onda nema greške. Čak i da ne valja, progutaćete. Nisu nas džabe majke kljukale onim užasnim ribljim uljem. Jedna kašičica ujutru, pa ko preživi, pričaće. Imam prijateljicu koje se setim kad god vidim mačku sa sjajnim krznom.

Postoji kod nekih, ne kažem kod svih, potreba da budu ono što nisu

Ona je uredno uzimala riblje ulje, ali u kupatilu, sve dok… njena majka nije otkrila da je u kupatilu i mačka. Odalo je mačkino krzno, nikad lepše i bogatije. Jer šta zna mačka o tome koliko deca ne vole riblje ulje. Ona voli i to je bilo zaista na obostranu korist. S vremenom je krzno izgubilo na sjaju, a moja prijateljica je iz sve snage zapinjala da vrati poljuljano poverenje svoje majke.

Da se vratim na temu. Lepo piše u karti pića lac tien, shanh day i shanh leo. Ako promenite okruženje, naći ćete i granadilla, pa malo dalje lilikoi, pa magrandera. Onda vam konobar donese to što ste tražili, kad ono… marakuja. Da, marakuja. Mi je znamo kao passion fruit. Vrlo srpski, zar ne? Kako god, nismo se obrukali. Uzgred, u udžbenicima botanike ćemo je naći pod imenom Passiflora edulis.

Otmenost obavezuje

To me je navelo na razmišljanje o tome koliko zapravo polako, ili ne baš polako, počinjemo da koristimo neka imena koja su nam strana, izgovori potpuno nepoznati, čije akcente ne poznajemo, ne znamo ni kako se pišu. Sve zbog toga što postoji kod nekih, ne kažem kod svih, potreba da budu ono što nisu. Francuzi kažu „nobles oblige” što bi u slobodnom prevodu značilo da nas otmenost obavezuje.

Nekada stvarno izgleda kao da smo epizodisti u filmu koji bi zapravo trebalo da bude film o našem životu

Kad smo kod otmenosti, hajde da vidimo šta sve oblačimo, čime se negujemo, šta jedemo, gde izlazimo, gde letujemo, s kim se družimo, šta slušamo i gledamo. Nekada stvarno izgleda kao da smo epizodisti u filmu koji bi zapravo trebalo da bude film o našem životu. Mislim na situacije u kojima neki, štiteći svoju slabašnost, posežu za bombastičnim imenima kreatora, vrste hrane, vrste vina, egzotičnih destinacija tipa „501 destinacija koju morate posetiti”. Možda vam se nekada učini, sedeći u nekom takvom društvu, da ste na času geografije, gde vas uporni i ambiciozni profesor tera da imenujete sve neobične destinacije da biste izvukli bar prelaznu ocenu.

Svi znaju sve

Postali smo društvo u kome se svi razumeju u sve, svi znaju sve, svi su sve čitali, slušali, gledali… Nekada to liči i na ono već komično prepričavanje školske lektire koje možete da nađete na internetu. Setili se klinci kako da „dođu glave” lektiri koja, istini za volju, nekada baš i nije dovoljno atraktivna ni usaglašena sa trenutkom u kome žive. A trenuci prođu, to znamo iz iskustva, i nikada se ne vrate. Samo, ko smo mi da odlučujemo o tome šta treba oni da čitaju i slušaju?

Mladost ima potrebu da bude prepoznata i uvažena zbog svoje autentičnosti

Radeći nekoliko decenija sa ovim uzrastom, naučila sam da ih čujem. Oni su kreativni, inspirativni, znaju šta hoće, imaju ideje za koje nemaju sredstava, potrebu da budu uvaženi. Mladost ima potrebu da bude prepoznata i uvažena zbog svoje autentičnosti, a ne uloga u koje se ubacujemo. Kod njih nema onoga što oni zovu „fake”, ili lažno. Prepoznaju lažno po svemu, hodu, govoru, opštem utisku koji neko ostavlja. Ne bi se libili da pitaju: „Izvini, šta je sad pa ovo”, kada nešto po imenu ne bi prepoznali. Dobro, možda baš ne bi rekli „izvini”, ali se to kod njih podrazumeva. Među njima su retke osobe koje sam pominjala. Divne osobine mladalaštva se izgube odrastanjem i od tih sjajnih mladih ljudi postanemo mi, ne baš tako sjajni, stariji. Gde se izgubila ta energija i entuzijazam mladosti i zbog čega je ustuknula pred „nobles-om”? Kad otkrijem, javiću vam.