Magija kreditne kartice – od sluge do lošeg gospodara

Plaćanje elegantnim pružanjem kartice odavno nije statusni simbol. Kreditnih kartica je sve više i sve se lakše dobijaju. Za razliku od debitnih, pomoću kojih trošimo samo ono što imamo na računu, kreditne nam omogućavaju da kupimo odmah, a plaćamo kasnije i na rate. Mada su nas baš kreditne kartice bezbroj puta spasle u kriznim situacijama, statistike upozoravaju da su upravo one krive za lični bankrot miliona ljudi u svetu.

Kreditne kartice su kao vatra – dobar sluga, a loš gospodar.

Kreditne kartice – izmišljene za roman

Termin kreditna kartica (credit card) skovao je i prvi put upotrebio američki književnik Edvard Belami u svom distopijskom romanu Looking Backward. Roman je objavljen 1887. godine, kada je dolar još uvek ležao na debeloj zlatnoj podlozi. Ipak, zamišljajući budućnost, Belami je „video” da će građani pomoću kreditnih kartica podizati dividende koje im uplaćuje država.

Po tome što u Belamijevom romanu građani karticama podižu samo ono što im je već uplaćeno, one su sličnije današnjim debitnim karticama. S druge strane, po tome što se radi o fiktivnom, a ne zarađenom iznosu, sličnije su današnjim kreditnim karticama.

U stvarnosti, još za vreme Belamijevog života u Americi su neke velike prodavnice izdavale vaučere za odloženo plaćanje. Sa pojavom velikih gradova i velikih prodavnica, stari institut veresije postao je nedovoljan, pošto se on zasnivao na ličnom odnosu prodavca i kupca.

Bila je potrebna neka vrsta materijalne i pisane potvrde međusobnog poverenja.

Kad biznismen zaboravi novčanik

Pretečom kreditnih kartica smatraju se metalne pločice koje su 1928. u Americi počeli da izdaju veliki trgovinski lanci svojim redovnim mušterijama. American Airlines počeo je 1934. projekat „Kupi sad, plati kasnije”, a do Drugog svetskog rata 17 kompanija je uvelo ove putne kartice, koje su već 1948. postale međunarodne.

Prvu platnu karticu za lokalnu upotrebu izdala je 1947. jedna banka u Bruklinu, a ubrzo, 50-ih godina 20. veka, nastale su kartice kakve danas znamo.

Prekretnica se desila u trenutku kad je biznismen Frenk Maknamara otišao s prijateljima na večeru, pa shvatio da mu je novčanik ostao u drugom odelu. Ono što bi neko drugi smatrao običnom neprijatnošću, Maknamara je video kao poslovnu šansu.

Prvo je sa svojim poslovnim partnerom napravio karticu koja je omogućavala gostima tog restorana da svoje račune izmire na kraju meseca, a već sledeće, 1951. godine, našao je partnere i osnovao kompaniju Diners Club za izdavanje kartica kojima se može plaćati na različitim mestima. Iako su te kartice bile namenjene samo vrlo platežnoj klijenteli, za godinu dana izdato ih je 40 000, a to je bio tek početak njihove globalne ekspanzije.

Od prototipa do ISO standarda

Kreditne kartice kakve danas znamo prvi put su se pojavile 1958. godine, kada je Bank of America izdala BankAmericard. To je bila prva kreditna kartica dostupna potrošačima iz srednje klase i malim i srednjim trgovcima u Sjedinjenim Državama. Iz ovoga je izrastao globalni brend, koji danas znamo kao Visa.

Trka u industriji kartica značajno ubrzanje dobija 70-ih godina 20. veka, kada se pojavila „plastika”. Nedavno je prototip kartice sa IBM magnetnom trakom prodat na aukciji za oko 20 hiljada dolara!

Danas, sve platne kartice, pa i kreditne, podležu ISO standardizaciji. Njihove dimenzije precizno su određene na 85,60 sa 53,98 milimetara, sa zaobljenim uglovima utvrđenog radijusa.

Standard propisuje koje podatke mora da sadrži kartica. Na poleđini su obično odštampani i brojevi telefona na koje treba da javimo ako nam je kartica ukradena ili ako je izgubimo. Te brojeve treba odmah upisati u mobilni telefon, zlu ne trebalo!

Da li tačno znamo šta radimo kad vadimo karticu

Svoju kreditnu karticu treba dobro da čuvamo od lopova, ali i od sebe samih. Na svakoj kreditnoj kartici trebalo bi da piše ono što je pisalo na sabljama srpskih oficira: „Ne vadi me bez povoda, ne vraćaj me bez časti”.

Kreditnu karticu bi trebalo koristiti samo sa dobrim povodom, za hitne slučajeve i za lakše prevladavanje neplaniranih troškova, a nikako za nove cipele ili usisivač. Pri izmirivanju prispelih obaveza, treba se ponašati časno, to jest, na vreme uplaćivati potreban iznos sa pripadajućom kamatom.

Međutim, olakšano dobijanje kreditnih kartica dovelo je do ubrzanog i nepromišljenog zaduživanja, naročito u srednjoj klasi. A pošto relativno lako možemo dobiti kreditne kartice u različitim bankama, namnožili su se oni koji dugovanja po jednoj kartici otplaćuju zaduživanjem po drugoj. Takva „dosetljivost” pokreće paklenu spiralu, pa su dugovanja po kreditnim karticama na globalnom nivou dostigla neverovatne cifre.

Banka Federalnih rezervi Njujorka (Federal Reserve Bank of New York) objavila je podatak da je u poslednjem kvartalu 2022. godine ukupna zaduženost stanovništva SAD po kreditnim karticama iznosila 925 milijardi dolara.

Mada su Evropljani nešto oprezniji pri zaduživanju, ni tu situacija nije sjajna, a i kod nas svako poznaje bar nekoga ko je preterao u žongliranju kreditnim karticama.

Vrste kreditnih kartica – instolment i rivolving 

Po tome kako vraćamo ono što smo potrošili, razlikujemo dva osnovna tipa kreditne kartice: instolment i rivolving.

Instolment kartica

Prvo sa bankom ugovorimo kreditni limit – sumu do koje možemo da se zadužujemo – a onda u tom iznosu možemo da kupujemo na jednake mesečne rate. U zavisnosti od iznosa, možemo da kupujemo na tri, šest ili 12 mesečnih rata. Rate nam se skidaju na dan kad smo kupili aritkal, pa se svaki artikal nezavisno „skida” određenog datuma. Zato ovde moramo da vodimo preciznu evidenciju celog meseca, da bismo znali kad nam i kolika suma dolazi na naplatu i da u iznos koji uplaćujemo ili smo ostavili na tekućem računu (kreditne kartice su obično vezane za račun na koji primamo platu) ne zaboravimo da uračunamo i kamatu, o kojoj treba detaljno da se raspitamo u banci u kojoj smo dobili karticu.

Rivolving kartica

Zovu je još i kredit koji se obnavlja. Ovde takođe s bankom utvrđujemo kreditni limit, ali i procenat duga koji ćemo otplaćivati svakog meseca.

Taj procenat je obično pet, ali možemo ugovoriti 10 ili 20 odsto. Što je procenat veći, veća će nam biti i rata, ali ćemo pre otplatiti kredit. Kod rivolving sistema sve što smo potrošili se sabira, ukupna suma se akumulira, a ugovoreni procenat uplaćujemo jednom mesečno, obično 5. ili 25. u mesecu. Međutim, kad uplatimo ratu, automatski za njen iznos uvećavamo cifru koja nam stoji na raspolaganju za nova zaduživanja.

Primer: Uzmimo da nam je kreditni limit po kartici 50 hiljada sa ugovorenom ratom od 10 odsto. Na karticu potrošimo 20 hiljada, pa nam ostane 30 za novo zaduživanje. Ali već prvog meseca kad uplatimo ratu od dve hiljade (10 odsto od 20 hiljada), naših preostalih 30 hiljada automatski postaje 32 hiljade za novo zaduživanje. Tako, umesto da se trošenjem naš kreditni limit smanjuje, on se stalno obnavlja, kao i naša iluzija da imamo više. I ko tome da odoli?!

Budućnost kreditnih kartica

Profesorka prava sa Harvarda Elizabet Voren objašnjava da većina Amerikanaca srednje klase koristi kreditne kartice da bi dofinansirala svakodnevni život, da oni u normalnim okolnostima nekako uspevaju da drže korak sa prispelim obavezama, ali da problemi nastaju u slučaju gubitka posla, bolesti ili raspada porodice zbog razvoda ili smrti.

Ona smatra da je najveći problem spuštanje iznosa minimalne rate na dva ili tri odsto, što otplatu duga po kreditnoj kartici prenosi u dalju i teško predvidivu budućnost.

I pored toga, mnogi stručnjaci smatraju da je ovo zlatno doba kreditnih kartica, da smo postali „društvo plastike” i da je kešu odzovnilo.

Drugi pak predviđaju kraj kartica kakve danas poznajemo, jer će se sve, pa i naše celokupne finansije uskoro preseliti u oblak, onaj virtuelni, sa kojim će nas vezivati mobilni telefon. Da li ćemo dobiti i kreditne kartice sa iznosom koji nećemo morati da vraćamo, kao u Belamijevom romanu, ostaje da se nadamo.