Magija Hrasta

Bio je to težak i zahtevan dan za Nataliju. Kad malo bolje promisli, teška je bila cela godina na koju se naslonilo i ovo veče – mokro i britko, hladno, da ne možeš se opustiš i zaspiš. Ni ovaj kraj godine ne da mira.

Vrzmaju se Natalijine misli. Nisu sve samo njene. Premeće po glavi i tuđe, i misli i reči, teške i oštre, stroge i preteće, i sve ih u čvor vezuje sa svojim, onim koje je izrekla i koje nije, a trebalo je. Ne napušta je osećaj da ceo svet od nje nešto traži, svakome nešto treba, svaki ćošak progovori u potrebi da mu se pomogne. Natalija-šalter za žalbe i primedbe otvoren je 24 sata sedam dana u nedelji. Izvolte!

Božić samo što nije, nešto tako svečano i sveto – a ništa da je takne. Neki joj đavo ne da. Nisu je njeni roditelji, niti babe i dede, učili da slavi ovaj praznik rođenja i novog početka. Možda su se oni osećali svečano i uzvišeno, ali nisu je time zarazili. Čak ni ono malo obreda unošenja badnjaka, darivanja i punog šporeta hrane na koju se čeka za stolom, nisu uspeli da u Nataliji probude radost čistu i svetlu.

Napustila je beleške, planere, tastaturu, radni sto, lift, poslovnu zgradu i pozdravila čuvara. Spustila se niz široke stepenice. Levo je vodila staza na putu do kuće. Osvetljena uličnim svetlima, vlažna od magle i jučerašnje kiše, Nataliji je bila dobro poznata.

Ali, ne. Skrenula je desno, neočekivano, i kao tuđom rukom vođena. Bio je to pravac park, pust, tih i nadimljen maglom koja nije odustajala. Zakoračila je u svet stabala, zaogrnut plaštom krošnji od isprepletenih grana, i udahnula tišinu. Šuštalo je pod nogama svakim korakom koji ju je vodio do klupe pored hrapavog stabla. Trebalo je da što pre sedne da ne bi koračanjem po lišću remetila šumski mir. Da, osetila je šumski mir, šumsku magiju.

Klupa je sigurno hrastova, pomislila je pošto se smestila i primirila na klupi. Čvrsta je, lepa. Pa, i naš parket je hrastov. Ima nečega u tom hrastu, prošlo joj je kroz glavu.

Nemir u glavi počeo je da jenjava i nakratko se osvrnula da proveri na šta bi mogla da se osloni.

Shutterstock

Stablo.

Široko. Široko metar i više. Kao zid neporušiv. Čvrsto kao kamen. Staro. Strogo i drevno. Hrapavo i nepomirljivo. Ništa joj bolje neće držati leđa.

Osloni se. Nisi nikada. Kad-tad se moraš osloniti, čula je glas, muški.

Nije uspeo da poremeti tišinu po koju je došla, ali uspeo je da je uplaši. Ko to govori i odakle iz ove magle?

Hrast, u pravu si. Naslonila si se na hrast, pod hrastom sediš. Tu ti je mesto, glas je nastavio.

I opet nije uspeo da naruši neki drevni red koji je mirisao.

Strah me je i da pitam ko to govori, pomislila je, ali sigurna sam da govori. Podigla je samo glavu, jer ju je strah sledio. Pogled nagore uverio ju je da sedi pod krošnjom drveta čiji kraj ni ne vidi. Činilo joj se da je krili i čuva cela priroda i svaki njen trzaj. Udahnula je duboko. Udahnula je tišinu. Udahnula je mir. I, kao da su svi ljudi koje zna i ne zna udahnuli s njom.

A ko si ti?, uspela je da sroči to malo reči i pita.

Hrast, čula je.

Drvo? I govoriš?, požurila je s pitanjem.

Govorim ko želi da čuje, govorim onome ko je spreman da čuje, ko ima uši, sročio je onaj gorostas iznad nje, i iza njenih leđa.

Pa ja te čujem. Sasvim te jasno čujem. Da me neko sada vidi, pomislio bi da sam luda jer pričam s drvećem, poverila se sagovoniku koji je sada bio i te kako vidljiv.

Dobro znam šta znači ludilo, mnoga sam ludila video i čuo za sve ove vekove. Ovo tvoje nije ludilo. Ti si se izgubila. I ja sam te pozvao da se vratiš, meni i sebi. Pozvao sam te da se osloniš i pronađeš pravu Nataliju, čuo se hrastov glas. Bio je magičan.

Natalija nije imala dilemu da ovo nisu čista posla, ali nije joj se napuštalo ovo mesto i klupa u društvu moćnog stabla zaštitnika. Potajno je očekivala da će joj sasvim jasno otkriti onu jednu tajnu koja će sve da sredi, reši i postavi na svoje mesto.

Nije imala dilemu da učestvuje u nečem čarobnom, a opet nekako poznatom – kao davno odsanjan san čiji se obrisi tu i tamo pomaljaju iz zaborava.

Izgubila sam se. Jesam. Kaži mi, kuda ću?, smelo je pitala i očekivala jasne instrukcije od proročkog Hrasta.

Tu si gde treba da budeš. Evo, sada si pored mene, naslonjena na mene. Tvoji su preci verovali da sam ja božanstvo, verovali su da sam hram, stan božanski. Znali su da imam dušu, da moje grane teraju uroke, da je lišće lekovito, znali su da me poštuju i slave. Sve su to znali, a ti si zaboravila. I dok se svega toga ne setiš, nećeš naći mir za kojim toliko tragaš. Ovaj tvoj put koji život zoveš, biće samo lutanje kroz maglu kakva je ova koju sada udišeš, parkom je jasno plovila svaka izgovorena reč starine Hrasta.

Puna osećaja da je odrođena, ali ne i sama i zaboravljena, ispružila je dlan i prislonila na koru učitelja. Pustila je da je svi ljudi, njeni preci, sve slike i njihovi glasovi ispune. Rečima više nije bilo mesta ni tu, ni bilo gde.

Naslovna fotografija: Shutterstock