Some picture

Lutka sa naslovne strane

Najstariji zanat postojao je otkako je sveta i veka, ali je neobično što je prostitucija odjednom postala tako relativizovana, tako podnošljiva, tako svakodnevna pojava

Epoha ogrezla u fascinaciji materijom, telom i novcem, doživljava svoju labudovu pesmu. Dok se u Americi i širom sveta vodi ozbiljna borba protiv trgovine ljudima, seks-trafikinga, dečje pornografije, kod nas sve naslovne strane ovih dana zaokuplja tema takozvane elitne prostitucije. Elitna je samo zato što u njoj učestvuje domaća „elita” – opskurni krimosi, neimenovani političari i biznismeni, i devojke koje su se pojavljivale u rijalitijima, takozvane „poznate” ličnosti, pa su im zbog toga i tarife više.

Najstariji zanat je postojao otkako je sveta i veka, ali je neobično što je prostitucija odjednom postala tako relativizovana, tako podnošljiva, tako svakodnevna pojava. U urušenom sistemu vrednosti, koji hara od Holivuda do Vladivostoka, novac je sve, pornografija je za ovu generaciju postmilenijalaca ispunjenih prazninom, ono što je za nas bio film Do poslednjeg daha. Seksualizacija svega, pa čak i hrane, dominantna je poruka današnjice. Reklamna industrija i Holivud, poručuju nam da je elita daleko potentnija i maštovitija od sirotinje, a da je seks i ucena, ime igre. Slučaj Vajnstajna i Epstajna, samo su igle u plastu sena.

Poznato je – duša može da se proda, ali nema tog novca kojim može da se vrati

Pa ipak, ideja da se mlade devojke bave prostitucijom da bi kupovale firmiranu garderobu i živele život na visokoj nozi, kako bi se bolje kotirale u društvu u kome sve ima cenu, toliko je besmislena da je u biti morbidna.

Kako javljaju novine, ovdašnja elitna prostitutka na glasu može mesečno da zaradi i deset hiljada evra od svojih elitnih klijenata. Ako je vredna, od toga može posle godinu-dve da kupi stan u naselju u kome živi elita. U međuvremenu, imaće tašnice i roleks, s kojima će se slikati na Instagramu, sve više izgledaće kao porno-zvezda, i biće sve traženija u elitnom biznisu. Biće to iluzija života na visokoj nozi, do koga se stiže na kolenima. Samopoštovanje je višak, i ljudi ionako ne vrede ništa, pa je svako posrnuće, ukoliko se dobro naplati, potpuno opravdano. Otuda je sve obesmišljeno – ljubav, bliskost, brak, minimum moralnih vrednosti.

Novac pere sve. Nije li upravo to poruka koja nam svakog dana stiže sa televizije i društvenih mreža?

Poznato je – duša može da se proda, ali nema tog novca kojim može da se vrati.

Comments Icon 3

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


  1. Sasa kaže:

    Pogled

    Kad se kazaljke na zidu sklope,
    I magle obaviju dobro poznat kraj,
    ti se smiri ,zamisli zelju i cuti,
    jer uvek ima nekog ko te voli,
    jedino je to vazno ,i jedino to znaj.

    I nikad ne pozeli sve da saznas,
    nikad nemoj da krivis sebe,
    a greh je i da pravdas druge,
    I budi uvek sama pod nebom,
    Dalje od istine ,srece i tuge

    Kad ulepljena svecanim odelom
    budes setala kraj mirne vode, odupri se i ne skoci nikad,
    Nije to korak pravi,
    Tu nema srece ni slobode

    Kazaljke na zidu kad krenu,
    u gluvo doba, taj teski tren,
    zamisli tad zelju i cuti,
    Jer bicu samo tvoj,
    Al uvek dalek i izgubljen.

  2. Isidora kaže:

    Predivno rečeno i tako precizno i tačno, da onaj ko ovo čita, zaista oseća istinitost ovih reči. Hvala.

  3. Miljana Vlajković-Radovanović, dipl. ecc. kaže:

    Slažem se. Mi smo nekadašnje devojke, generacija iz Vaše knjige “Dnevnik srpske domaćice”, većina nas je uspešna, odgajila uspešnu decu, mnoga od njih prešla četrdesetu. Nije bilo lako, ali se trud isplatio. Ali, paralelno sa njima, vaspitanim i čistim, su se pojavili momci, uglavnom iz ratom zahvaćenih republika, koji su u gimnaziju dolazili u odelu, sa pištoljem , vozili skupa kola i pretili da ugroze naš sistem vrednosti. Globalizacija na nivou ex Yu, ne moramo da idemo dalje. Posledice jezive, gimnazijalke pretvorene u robu. Godine devedesete. I onda na tv stižu licencirani programi, nove ideje dolaženja lako do materijalnog, i tu smo doživeli krah. Ne vidim načina da se dopre do svesti tih praznih, lepih, ljuštura, čak mi po cenu oporezivanja programa, kribičnog zakonika ili sličnih mera. Ideja gradjanskih sloboda postala vlastiti paradoks. Sa poštovanjem.