Ludnica

Identifikacija – reč epohe, bez daljnjeg. Za postojanje u ovom bolesnom svetu, neophodna je identifikacija – ako želite da budete moderni i da idete u korak sa vremenom, lična karta kakvu smo znali, više nije najvažniji dokument.

Bitno je kako se identifikujemo, i naša lična identifikacija obavezuje sve oko nas, inače ćemo da besnimo i da se žalimo da su nam ugrožena ljudska prava, čak i ako se identifikujemo kao mačke, ili kao vanzemaljci.

Identifikacija u stvari znači poistovećivanje, mada se u rečnicima može naći i šire objašnjenje, na primer da je identifikacija prepoznavanje neke osobe ili stvari po osnovnim karakteristikama; u psihologiji znači nesvesnu težnju da se liči na drugo biće, itd. Takođe, identifikacija predstavlja i akt saznanja ili spoznaje određene pojave u njenim bitnim karakteristikama.

U eri egomanijačenja svake vrste, čovečanstvo je stiglo do neverovatne narcisističke etimološke zbrke. Čovek postaje, u stvari, sopstveni naslov, kreator simboličkog panoa koji ga opisuje. Paradoks ovog materijalističkog, i potpuno ludog sveta, leži u neverovatnom detalju – da se danas identifikacija odnosi uglavnom na telo – na seks i hranu. Tako čovek, božansko biće, pristaje da se identifikuje vlastitom seksualnom praksom (a verovali ili ne, po najnovijim standardima za sada postoje 72 verzije seksualne identifikacije!) ili svojim drugim telesnim navikama, opsesijama i fantazijama – od veganstva do mesožderstva, dodajući ovoj sveopštoj epidemiji ludila još malo začina.

Naime, čak su i deca podstrekivana da se „identifikuju”, ne samo kao suprotan pol, nego i kao životinje – otuda u školama diljem zapadnog sveta otvaraju učionice posute peskom kako bi dečica koja se identifikuju kao mačke ili kao psi mogla da se lepo igraju.

Na društvenim mrežama pojavlju se devojke koje se identifikuju kao psi, dede koje se identifikuju kao bebe i dlakavi muškarci koji se identifikuju kao majke.

Indukovano značenjsko ludilo ima za cilj uvođenje sveta u opšte ludilo, u društveni haos koji, kao i uvek, počinje relativizacijom.

I, stigli smo do onog crnohumornog kolapsa: „Ja sam vegetarijanac i pržim krmenadlu. Zašto me tako gledate? Moja krmenadla se izjašnjava kao tikvica. U čemu je vaš problem?”

U tom smislu, ako se neko identifikuje (reklamira?!?) kao filantrop, otkuda ikome pravo da ga naziva fašistom? I filantropija se danas identifikuje kao ljubav prema čoveku – koji ne spada u onih sedam milijardi ljudi koji su ionako samo „beskorisni žderači”.

Da li je ovo smak sveta? Ne, ovo je smak iluzije.