Lička ratnica na Rtu dobre nade

Južna Afrika je najlepša zemlja na svetu. Odjednom te obavije lepota prirode, hrana, ljudi… Vino! Tako uljuljkan u oblak neopisive sreće lelujaš, gledajući malo na jedan okean, pa malo na drugi

U Južnu Afriku otišla sam sa predznanjem stečenim iz serije Šaka Zulu. Znači Šaka.

Moram da otkrijem, ne izgledaju baš svi kao gospodin u seriji.

Južna Afrika je najlepša zemlja na svetu. Odjednom te obavije lepota prirode, hrana, ljudi… Vino! Tako uljuljkan u oblak neopisive sreće lelujaš, gledajući malo na jedan okean, pa malo na drugi. Na Rtu dobre nade ideš da jedeš u jedan restoran, ili u drugi, u zavisnosti od toga da li želiš ribu iz toplog Pacifika ili iz hladnog Atlantskog okeana.

Idući ka severu, prema granici sa Bocvanom nalaze se safari parkovi u zonama u kojima nema malarije. Tu živi najmanje i najbogatije crnačko pleme na planeti. Poznajem lično princa. Dugo mi je pričao o Stogodišnjem Burskom ratu i o ratovima koje su crnačka plemena vodila jedni između drugih. Kad god pomislim da su Srbi stradali kao nacija, setim se mojih južnoafričkih prijatelja koji ni u osnovnu školu nisu mogli da idu jer su išla samo bela deca.

S obzirom da sam sto posto lička ratnica, Afrička plemena širom su mi otvorila vrata. Bila je to ljubav na prvi pogled

Buri su bela rasa, malo Holanđani, malo Švajcarci, a malo i Nemci. Amiši su Švajcarci. Takođe žive u JA.

Moj prvi odlazak u JA bio je u delegaciji velike nemačke korporacije. Ozbiljni ljudi/direktori, takozvana evropska elita, nosila je konzerve iz Nemačke da se ne otruju hranom koja će nam biti ponuđena.

Kad krenete na tako dugačka putovanja, odmah osetite potrebu za grupisanjem i pripadanjem. Nakon dve nedelje provedene sa Nemcima, strašno sam želela da budem Zulu ratnica. Da se sakrijem kod jedne plemenske keve, kao iz Miki Maus crtanog filma, da me ne da Nemcima i da ih otera onakvom metlom.

S obzirom da sam sto posto lička ratnica, Afrička plemena širom su mi otvorila vrata. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Ugnjetavane nacije imaju mnogo zajedničkih osobina. Oni kopaju dijamante pa ih šalju u Kinu na obradu, pa ih Kinezi prodaju Holanđanima, a ovi celom svetu.

Srbija proizvodi pečurke porcini pa prodaje Italiji, a Italija celom svetu. Srbija proizvodi voće pa prodaje drugima da oni prave sok, pa da nam vrate da ga mi pijemo. Srbija proizvodi sapun 150 godina, a danas uvozi iz Turske milione sapuna jer svoju proizvodnju nema.

Srbija proizvodi radnu snagu. Iz kog razloga? To je veliko filozofsko pitanje.

Ja mislim da ovaj model života nismo sami smislili. Ili jesmo? Čija je ovo ideja, molim vas da mi se odgovori?!

Od mene se danas zahteva ozbiljno kuvanje. Lazanje od heljdinih palačinki sa spanaćem i pečurkama.

Recept ambasadorke gospođe Lekić, od pre 24 godine. Rezidencija kralja Petra u Rimu, tada još Srpska ambasada. Sve slike, posuđe, escajg i sitno pokućtvo pokrao slovenački ambasador kad je na brzinu izlazio.