Leposava – ili o lepoti spolja i iznutra

Dobijate kompliment: „Prelepo izgledaš!” U koliko slučajeva vam je neprijatno, kada ste zaista svesni komplimenta i prihvatate ga sa zahvalnošću, a kada objašnjavate da je to danas slučajno i da…? Da li nelagoda dolazi iz sopstvene nesigurnosti ili iz svesnosti da nešto u našoj unutrašnjoj lepoti i nije baš tako prelepo, pa smo se samo zamaskirali spoljašnjom?

Leposava je žena od koje zastaje dah. Ne, ne mislim da dah zastaje od prejakog parfema koji vas automatski tera da dišete na škrge ili zbog bujice besmislenih reči i ispraznih priča od kojih ne možete ni da progovorite, a kamoli da udahnete.

Dah vam zastane od sveobuhvatne lepote i količine energije koja vas toliko preplavi, da prosto morate zastati da biste prodisali.

Nakon tog udaha, koji kao da vas podseti na nešto poznato, počinjete da se utapate u njeno prijatno, interesantno i nadasve inspirativno društvo.

Okreću se i konobari

Posle dva meseca pauze, nalazimo se na kafi. Okrenuta sam leđima ulazu u kafe, namerno, jer me uvek iznova obraduje što tačno znam kada je Lepa ušla. Svi gledaju u nju, konobari se okreću i kafe poprima drugačiju atmosferu. Što bi moja baba rekla: „Kod Leposave Bog nije štedeo, lepa ko slika.”

Da mi je baba i danas živa, volela bih da je pitam kako to misli da Bog nije štedeo. Zar Bog ne da svakome baš onoliko koliko mu je potrebno? Kako to Bog negde štedi, a negde se rasipa? Ili je moja baba videla ono za šta je većina nas danas slepa?

Šta to ona ima?

„Slepa mrlja” i jeste bukvalno uverenje da je slika jedino važna. Moj utisak je da većina i dalje robuje starom verovanju da nekome Bog nešto da i tu je kraj daljih mogućnosti. Okružuju nas štancovane lepotice, jednoobrazne pokretne slike, uniformisane glumice nemih filmova ili loših mjuzikala.

Međutim, danas, pored mnogih (ne)estetskih mogućnosti imamo i mogućnost sopstvenog izbora da se svom telu posvetimo i da ga negujemo. Neko vam to brani, lenji ste ili mislite da će pasti s neba. Pitanje je motivacije – da li to radimo da bismo bolje izgledali ili da bismo očuvali zdravlje i vitalnost. Da li se posvećujemo telu iz nužde i to doživljavamo kao „kuluk” ili se radujemo fizičkoj aktivnosti i osećaju koji sledi tokom i nakon nje?

I tu je, po meni, suština vezana za „fizičku lepotu”. Međutim, nije kod Leposave to u pitanju. Da, ima ona i te krupne zelene oči i bele zube i duge noge i savršen struk, iako se (pre)porađala čak tri puta i divne prste i… Ne, nije to u pitanju. Dugo sam se pitala šta je ono što me vuče njoj i, u isto vreme, ponekad plaši? Šta to ona ima, kada uspeva da mi probudi i osmeh i nemir, a ponekad i suze i osećaj spokoja?

Svoja i jedinstvena

U pitanju je energija koju nosi u sebi, polje koje širi oko sebe i vibracija koja vas (p)okrene, kao da ste okrenuli kanal na radio stanici i „uboli” baš onu vašu pesmu. Shvatila sam – ona je ovde, prisutna i uvek svesna i sebe i vas i odnosa i života. Kada je tužna, plače i zrači, kada je radosna, ona se smeje i zrači, kada je ljuta, povisi ton, kaže otvoren stav, ali i dalje ZRAČI. Ona je svoja i jedinstvena. Ona vas voli zato što, pre svega, voli sebe. Ona je onaj deo svakoga od nas koji čeka da ga probudimo. Ona se pokazuje onako kako oseća i kako za nju ima smisla. Ona izučava, čita, oplemenjuje dušu, menja se, raste i razvija svoj potencijal.

Veruje u postojanje duše i da je deo celine. Dovoljno je slaba da pokaže svoje hrabrosti i dovoljno hrabra da pokaže svoje slabosti!

Raditi samo na spoljašnjoj lepoti nauštrb ili bez rada na unutrašnjoj, ravno je samoubistvu sa predumišljajem. Naša unutrašnjost zahteva usisavanje, brisanje prašine i podova, baš kao i okruženje u kome živimo.

Naša unutrašnjost zahteva, s vremena na vreme, promenu boje zidova ili neki novi detalj, baš kao i soba u kojoj provodimo najviše vremena. Naša duša zahteva da je negujemo, baš kao što sa puno ljubavi, strpljenja i nežnosti negujemo i odnos koji nam je važan. Naše telo zahteva da se odgovorno odnosimo prema njemu, baš kao i prema detetu koje prohodava.

Naša osećanja pre svega treba osetiti i znati izraziti, kao da recitujemo ili pevamo pesmu od koje nam krenu suze ili zaiskri osmeh. I bez obzira šta je u pitanju, važno je vrednovati i osmeh i suze, i dan i noć, i mladost i starost, i znanje i mudrost.

Svaka vrsta i izraz lepote ima određenu startnu osnovu i u vreme moje babe bilo je – ili jesi ili nisi. Danas je takva vrsta – „ili jesi ili nisi lavica” –skoro izumrla pred najezdom drugih životinja i zveri novog doba. Ukrstile se vrste, svašta se klonira, ćurke sa sovama, zečevi sa lavovima i jedino što se dobija jeste slika – ćurke sa velikim očima i zečevi sa snažnijim udovima i grivama.

Međutim, nit mudrosti nit lavljeg srca tu nema, jer se to ne može presaditi i ubrizgati. To unutra je nešto što zahteva spoznaju, prihvatanje, rast, razmenu i evoluciju.

Pitanje je samo da li će nas pokrenuti LEPOTICA ili ZVER.

Melodija za odabir odgovora u nama:

Grlim vas glasom,

Ana