Kuma i mlada šetaju u prirodi.

Kuma je zlatno dugme koje smo same izabrale

Kuma zauzima posebno mesto u komplikovanoj mreži socijalnih i emotivnih veza svakog ženskog života. Možda kum nije dugme, ali kuma jeste baš ono dragoceno zlatno dugme koje zakopčava sve tajne, probleme i radosti svoje kume. Mnogo bolje od muških kumstava, koja često padaju pred životnim iskušenjima, o čemu imamo podataka i u istoriji, ženska kumstva izdržavaju test vremena i izazova.

Kuma je jedna od retkih tradicionalnih institucija koja je zadržala svoju suštinu, uprkos turbulentnim promenama načina života i zbunjujućim tumbanjima sistema vrednosti.

Kuma je časna titula

Kuma je sinonim za poverenje. Kad žena kaže „treba da se vidim s kuma Vesnom”, svi znaju da je to događaj koji se ni zbog čega ne može pomeriti. Ako je kuma Biljana rekla da je neka knjiga dobra, to se ne preispituje, kao što se ni kuma Draganini recepti ne dovode u pitanje.

Kuma je uvek samo kuma. I sasvim neformalne žene, čak i one koje majku zovu imenom, uvek će reći kuma Vesna, kuma Dragana, kuma Biljana. Od trenutka kad su se okumile, žene će uvek koristiti tu važnu i časnu titulu, mada ih na to niko ne prisiljava i ne obavezuje.

Za kumu biramo nekog svog

Kad danas kažemo „kuma” mi prvenstveno mislimo na prijateljicu koju smo izabrale da bude naš svedok na venčanju, ili na onu koja je izabrala nas da budemo uz nju dok se potpisuje u onu glomaznu i tešku knjigu.

Već decenijama vlada ustaljena praksa da za svoju kumu na venčanju mlada bira svoju najbolju drugaricu, kao što i mladoženja svog najboljeg druga uzima za kuma. Taj običaj nastao je iz potpuno prirodne potrebe mladenaca da u tako važnom trenutku kraj sebe imaju nekoga koga su sami izabrali, u koga imaju poverenje i ko im je generacijski blizak.

Kako bi izgledale pripreme buduće mlade, kad kraj sebe ne bi imala buduću kumu koja je razume i kojoj veruje?!

Zagrljaj dve prijateljice.

Uloga kume na venčanju i svadbi

Venčanje je uvek praćeno nabijenim emocijama, a ako uz građansko ide i crkveno venčanje, pa posle svega još i svadba s velikim brojem zvanica, buduća mlada suočava se s mnoštvom obaveza. Pošto je i budući mladoženja pod istim takvim pritiskom, buduća mlada jedini pravi oslonac može da nađe u budućoj kumi.

Kuma je ta koja će u butiku strpljivo čekati dok se isprobavaju venčanice, ali je takođe kuma ta koja će otvoreno reći ako neki kroj nije odgovarajući.

Na sam dan venčanja od kume se očekuje da blista, ali da ni na koji način ne zaseni mladu. Kuma će stoički, na štiklama, izdržati sve svadbene običaje i ceremonije, neće gunđati, ni kukati. Kuma će na svadbi biti najveselija, ali će njene oči biti uprte u mladu, da priskoči ako joj se razmaže šminka ili je iznervira rodbina.

Kuma pomaže mladi da obuče venčanu haljinu, dok kumi pomaža drugarica u isto vreme.

Da li su bidermajer i devojačko veče obaveza?

Manje je važno da li će kuma pre svadbe mladi organizovati devojačko veče. Devojačko veče je relativno nov običaj, koji nam je došao s holivudskim filmovima, ali se primio i raširio. Ipak, na svakoj mladi i njenoj kumi je da same, prema svom ukusu i afinitetu, to organizuju ili izostave.

Takođe se često tvrdi da je kumina obaveza da kupi bidermajer, ali je i to stvar dogovora. Ponegde se čak čuje da kuma treba da kupi drugi bidermajer, onaj koji će mlada držati nakon što prvi baci među svoje neudate drugarice i rođake. To je, međutim, sasvim nakaradan običaj, jer potire smisao samog čina bacanja bidermajera, koji simbolizuje odbacivanja statusa devojke i početak statusa udate žene.

Ukršteno kumstvo i odbijanje kumstva

Običaji su raznoliki i zbunjujući, naročito zato što se kod nas istom reči imenuje i venčano i kršteno kumstvo. Što se tiče krštenja i venčanja u pravoslavnoj crkvi, postoji jasan propis: kum na krštenju, kao i svedoci na venčanju, moraju biti punoletni i kršteni. Sve ostalo je stvar narodnih običaja. Kako se običaji razlikuju od sredine do sredine, crkva nas upućuje da se posavetujemo sa svojim sveštenikom, jer on najbolje zna kakvi običaji vladaju u toj zajednici.

Tako, ljudi često pitaju da li je dozvoljeno ukršteno kumstvo, to jest, da li možete vi venčati kumu koja je vama bila svedok na večanju. Dok se u Srbiji to ne praktikuje i ne preporučuje, u Bosni je ne samo dozvoljeno nego i preporučljivo.

Ni verovanje da se kumstvo ne odbija nije zasnovano na religiji, već na običajima. Ponegde se to verovanje odnosi samo na prvo kumstvo, dok kasnije, ako nismo u prilici da se s nekim okumimo, možemo ljubazno da odbijemo, bez straha da će nas zbog toga pratiti nesreća. Doduše, velika je čast kad nas neko pozove za kumu, bilo na venčanju ili krštenju, svom ili svog deteta, ali ako imamo bilo kakvu zadršku, bolje je da unapred odbijemo.

Nekada su negovana stara ili porodična kumstva, koja su se prenosila s generacije na generaciju. Ni mladoženja, a kamoli mlada, nisu sami birali svoje kumove. Mladoženjin kum na venčanju bio je neki član kumovske porodice, a mladin svedok zvao se stari svat i obično je to bio neki njen ugledni rođak, najčešće ujak.

Običaj kumačenja – preteča današnjeg ženskog kumstva

Kumama su se tada smatrale sve žene iz kumovskih porodica. Međusobno su se poštovale, ali kako se nisu birale već sticale, bliskost među kumama bila je retka. Ipak, jedan drevni običaj, koji se ponegde održao do danas, svedoči o iskonskoj čovekovoj potrebi da sklapa i neguje prijateljstva po ličnom izboru.

Danica Đokić, etnološkinja požarevačkog muzeja, zabeležila je i godinama proučavala obred koji se naziva kumačenje. On se i danas praktikuje u istočnoj Srbiji i Banatu, a nedavno je uvršćen na listu naše nematerijalne kulturne baštine.

Kumačenje nije baš pravo kumstvo, ali je omogućavalo da dve drugarice (mogu da budu i dva druga), svom prijateljstvu daju jednu višu dimenziju i obezbede mu stabilnost i trajnost. Na Pobusani ponedeljak, posle Uskrsa, devojčice su, često u pratnji svojih porodica, odlazile na određeno mesto pored vode. Napravile bi venac od vrbovih grančica, tri puta se okrenule oko sebe i poljubile se kroz taj venac. Na kraju se venac bacao niz vodu, da bi prijateljstvo teklo kao voda.

Kuma je nematerijalna vrednost

Danas kume ne moraju da se gledaju kroz vrbov venac da bi njihov odnos posebnog prijateljstva i poverenja trajao i tekao kao voda. Kume slobodno i po ličnom afinitetu biraju jedna drugu, a obred kojim se uzdižu u rang kuma njihovom izboru dodaje nematerijalnu dimenziju.

Tako uspostavljen odnos kume će tokom života graditi i oplemenjivati. Nije redak slučaj da se rasturi brak povodom koga su se drugarice okumile, a da njihovo kumstvo opstane i kroz nove životne etape.