Some picture

Kućica u cveću

Nemoguće je biti i ovde, i tamo. Buditi se u vikendici, a na počinak odlaziti u Beograd, ili obrnuto

Ovih dana svi govore o odlasku na selo, kupovini kućice i okućnice, i životu s prirodom. O vikendima van grada. I sama sam počela da maštam o tome. O travi, kućici u cveću i malenoj bašti. O kafi u dvorištu, i kako bih napravila peć od blata za hleb i pite. U tom maštanju, letela sam svuda, gledala sam mapu Srbije, dokumentarne filmove na Jutjubu, i već sam sušila pršutu, brala svoj lični paradajz, i budila se uz cvrkut ptica.

I, posle celodnevnog sanjarenja, probudila sam se.

Tamo gde ima vodopada i planinskih rečica, putevi su katastrofalni i mnogo je daleko, ne može da bude zgodno za odlazak vikendom, a i nemam tamo nikog svog. I, nema vodovoda. Ne bih išla u divljinu. Moram da imam komšiluk, da imam kome da kažem dobar dan. Nestvarno lepa priroda podrazumeva kuću na osami i fantastičan pogled, ali do tog pogleda ide se peške. Kuća na obali reke je savršena na razglednici, ali potencijalno je problematična zbog poplava i zbog komaraca. Komšiluk je važan i dragocen, ali da ipak budemo malo odaljeni da ne moram da slušam njihove radio-stanice, a ni oni moje. Volim ravnicu, ali voda za piće je loša. A i nema pogleda. A i kuće su jedna do druge. Bilo bi lepo da plac bude veliki, ali treba svu tu travu pokositi. A i bilo bi dobro da bude neka reka u blizini.

Nemoguće je biti i ovde, i tamo. Buditi se u vikendici, a na počinak odlaziti u Beograd, ili obrnuto

Nemoguće je, u stvari, biti i ovde, i tamo. Buditi se u vikendici, a na počinak odlaziti u Beograd, ili obrnuto. Nemoguće je i raditi, i biti na odmoru. Fantastično je gledati u vatru u šporetu, ali treba ustati i založiti tu vatru pre jutarnje kafe.

Fantaziranje o idealnom, pretvorilo se u odustajanje. Jer, nema idealnog. Što bi se reklo, ne može i kuća na plaži i orlova perspektiva, i komšiluk i osama, i divljina i komfor, i hrast i maslina, i toplo i hladno, i vodopad i blizina Beograda, i ravno i brdovito, i gumene čizme i sandale na štiklu, i motika i manikirani nokti.

Fantaziranje o idealnom stalno me je dovodilo do nekog nedostatka. Odnosno, kad god zamislim neku sliku koja liči na turistički prospekt, i sebe u njoj, pomislim na ono čega tu ne može biti.

I onda mi je palo na pamet kako ono što važi za kuće u prirodi, važi i za ljude, i za sam život.

Nema savršenog mesta, i nema savršenog čoveka.

Ima samo nerealnih zahteva.

Comments Icon 3

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


  1. Žaklina Grujičić kaže:

    Ali u svemu ipak treba traziti lepotu..i lepi su ti trenuci u kojima uzivamo u lepoti,koja ne mora da nam pripada…

  2. Sanja Zavisic kaže:

    Razumem Vas Miro, ali ima toga sto se Vama cini nemoguce.Zavisi koliki je ulog.Zavisi i sta je razlog.Sve to sto se Vama ucinilo gotov nemogucim ja zivim od kada znam za sebe.Da vidite neke moje fotografije ,pomislili biste da su dve osobe.A nisu.Zivotna skromnost,postigla je ono sto nadmenost (koju sam ponekad demonstrirala ) nije uspela.Kada sam se u 30-tim godinama smanjila pred recenicom “struke” da nikad necu imati decu,o, da vidite kako se perspektiva menja.Pa se pojavi bunt.Pa se trazi zrno spasa.Onda i to prodje.Dodje bombardovanje,pa nemate kud,pa izgubite posao prvi put,pa nema kud,izgubite oca,oslonac, pa na ratistu vam strada neko tako da se vrati kao invalid bez oka ledja punih gelera,pa drugi posao, pa politicka maltretiranja a vi van partija,ponovo gubitak posla…..i da ne davim dalje.Ima ta kuca tu negde blizu.Ali, ja sam tamo samo mrva u prirodi.mnogo radim,ne stedim ruke,vreme.Jedino volim pod topao tus na kraju dana,toga se ne odricem.Nista nije kako spolja izgleda.Vise puta sam se smanjivala u zivotu ,sada sam u godinama kad ne moram.I mogu Vam reci da to fizicko rmbanje(kako kaze Zoki u Tito i ja) daje snagu.I citam dalje.Imam jos nekoliko pisaca koje nisam sustigla, ali hocu.Noal Harare me kopka,ponovicu jos jednom Froma,meni dragu Margaret Jursenar,da jos jednom prodjem nekom Hadrijanovom stazom.A slikarstvo?Umirem jos jednom do Albertine.Poslednji put bila sam u novembru,Direr.Moj skromni savet:ne plasite se i ne odbijajte tu kucicu koju vidite.Ako je tesko,pozivam Vas da vidite kako to funkcionise blizu Beograda, nekih sat vremena prema Novom Sadu.Mi smo jednostavan svet,ne trazimo nista, ne ocekujemo nista.Probajte.Puno pozdrava iz Panonije.

  3. Smilja Šaponja kaže:

    Fenomenalnoooooo