inspiracija

Krštenica

Paradoks savremenog sveta i leži upravo u tom ludilu – da je savremena žena oslobođena svih stega – osim stega krštenice. Da joj se neprestano nameće osećaj „otpisanosti” jer je prestarela za ljubav, za komplimente, za život

„Kako ljubav?”, pitala sam juče prijatelja sa kojim se nisam čula više od godinu dana.

Pitala sam to najviše zato da bih pametno zaobišla opšta mesta današnjice – bolesti, smrti, nesreće i one beskonačno onespokojavajuće razgovore o krahu sveta kakav poznajemo.

Očekivala sam da, kao i obično, bude kratak i duhovit, i naravno – neodređen, ali ovoga puta bilo je drugačije. Hteo je da govori o ljubavi, o vezama, o spuštanju kriterijuma posle određenih godina. „Znaš, što je čovek stariji, izbor je sve manji i sve lošiji.”

Zašto bi izbor bio sve lošiji? Valjda, kad čovek više zna, bolje vidi i bolje bira, pomislila sam. A onda sam se setila da je moj dragi prijatelj pre nekoliko godina bio u kratkoj vezi sa mnogo mlađom devojkom, pa sam ga na to podsetila.

„To je bio mali glupi izlet”, rekao je.

Sreća je da ima ovakvih likova kao što je moj prijatelj. Znam da zvuči kao bajka, ali nisam ga izmislila

„Zar nije san svakog današnjeg sredovečnog muškarca da „pronađe sreću” pored barem duplo mlađe devojke.”

„Jesi luda? Pa ja sam poznat po tome da najviše volim da tražim ljubav u svojoj generaciji.”

„Stvarno?”

„Stvarno.”

„To je retko. Ti kao da si neki Englez ili Nemac, to je kod nas nezamislivo”, rekla sam, smejući se.

Pomislila sam na sve one napuštene žene kojima su godine neka vrsta strašne presude, pomislila sam na onu pevačicu koja je nedavno izjavila da je otpisana jer je prevalila četrdesetu, pomislila sam na uzdržani očaj mojih drugarica koje se više i ne usuđuju da jadikuju da ih više niko ne gleda. Na sve nas, za kojima se više niko ne okreće na ulici.

Bilo mi je jasno da mi moj prijatelj sve ovo priča da bih sredila da se vidi sa jednom mojom drugaricom, i bilo mi je šarmantno.

„Kakav si ti car”, rekla sam.

Kad smo završili razgovor, mislila sam o kulturološkom standardu koji pre svega otpisuje žene, i kako se ta granica sve više spušta. Paradoks savremenog sveta i leži upravo u tom ludilu – da je savremena žena oslobođena svih stega – osim stega krštenice. Da joj se neprestano nameće osećaj „otpisanosti”, jer je prestarela za ljubav, za komplimente, za život. I to neprestano pumpanje osećanja nedovoljnosti, jeste agenda savremenog potrošačkog društva.

Ali sreća je da ima ovakvih likova kao što je moj prijatelj.

Znam da zvuči kao bajka, ali nisam ga izmislila.