Some picture

Kroz život ipak bolje dresinom nego lokomotivom

Ne radim u marketingu firme koja pravi dresine, ako se uopšte još prave, radim s ljudima koji ponekad zaborave sopstvenu odgovornost za sopstveni život

E, kakvo je to vreme bilo kada smo putovali vozovima. Pamtite? Vozovi na sve strane, gužve na stanicama, neki plaču od sreće, neki od tuge, neki se sastaju, neki rastaju. Ljudi vuku kofere, torbe, decu. Decu najviše.

Deca k’o deca, gledaju u čudu, zaviruju, plaše se od puštanja pare iz lokomotive, a potom i piska. Koliko je samo mališana maštalo da budu otpravnici vozova. Ako ne to, onda bar kondukteri. Ali, sva, ali baš sva deca su plakala kada otac siđe na stanici dok je voz u njoj, da dopuni termos vodom. Hoće li stići da se vrati, ili ostadosmo bez tate. Tate su se uvek vraćale, sve sa termosom u rukama. Za decu.

Kušet, kuvana jaja, sir

Neko „sedne u voz” i čeka da negde stigne u životu. Ima dobru vuču, stvari idu „kao po šinama”

Vagoni podeljeni na prvu i drugu klasu. Voz ide istom brzinom, u istom smeru – za sve klase. Ali, klasa je klasa. A tek kola za spavanje, ili spavaća kola, kako smo ih zvali. Uh, divote! Kušet sa šest ležajeva nije bio striktno podeljen po polovima, ili bolje rečeno, bio je rodno ravnopravan. Deo sa po dva ležaja – nije. Sem ako niste venčani, ništa od toga da delite isti kupe. Pa voz taman krene, vade se velike salvete, pečeno pile, kuvana jaja, sir i paradajz. Niko srećniji.

Voda iz kabineta za umivanje nije za piće, ali ništa slađe od te vode. Danas, u zemljama koje imaju vozove, ovo liči na romantičnu sliku. Nema kupea, sve je otvoreno, udobno, mekano, kao u avionu. Prolazi i kondukterka, ne znam kako se zove to zanimanje, pošto ona ljubazno nudi sokove, grickalice.

Čuje se prijatna muzika i uvek se najavljuje sledeća stanica. Vozovi idu glatko, nema truckanja, nema gušenja u tunelu zbog pare iz lokomotive. No, da ostavimo to po strani.

Možda se neki sećaju i dresine. To je naprava koja je išla šinama, ali na ručni pogon. Služila je kao pomoć pri popravkama i sličnim nezgodama. Ličila je na veliku igračku za decu koju deca mogu sama da voze, pokrećući ručicu gore-dole. Samo, deca nikada nisu vozila dresinu. Privilegija je sačuvana za odrasle.

Kušet sa šest ležajeva nije bio striktno podeljen po polovima, ili bolje rečeno, bio je rodno ravnopravan. Deo sa po dva ležaja nije

Tako, vratimo se ideji o tome kako zapravo funkcionišemo. Neko „sedne u voz” i čeka da negde stigne u životu. Ima dobru vuču, stvari idu „kao po šinama”. Neko sam gura, svojom lokomotivom, svoj život. A neko kroz život ide dresinom.

Kad ode voz

Da li se neko prepoznaje u jednoj od ove tri stvari? Zaista je lepo kada (te) neko vuče, zar ne? Neko brine, ulaže. Neguje, teši, podstiče… Pitanje je šta se desi kada taj neko digne ruke, umori se, nađe neki drugi vagon, nestane? Da li je onda i dalje tako udobno? Nenaučeni na životne okuke i (ne daj bože) tunele, mnogi se izgube. Siđu na pogrešnoj stanici, ranije ili prosto promaše stanicu. I gle čuda! Ode voz!

Neko sam gura, svojom lokomotivom, svoj život

Malo je drugačije kada neko sam gura svoju životnu kompoziciju. Teško je, naporno, vagoni puni što starijih, što mlađih. A sve zavisi od tog vrednog gurača voza, ili bolje rečeno, lokomotive koja gura od pozadi. Onima unutra može da bude lepo, zašto da ne. Udobno i mekano, neko je odgovoran za stanice, ulazak, silazak, opremu, snabdevanje.

Nije loše, zar ne? Nije, za onoga ko se vozi, ali za onoga ko gura, hm… Onda se i taj neko umori, digne ruke, nađe bolji i zahvalniji posao, ili bolje i zahvalnije putnike. Pa tako stane voz nasred livade. Ni makac. Šta sad? Da se nađe druga lokomotiva? Gde? Šta dok druga lokomotiva ne dođe? A ako naiđe drugi voz, ne znajući da su vagoni ostavljeni na pruzi?

Strahota do strahote.

Život u našim rukama

Pa sad, ako ste u jednom od vozova, dobro razmislite. Da li je u redu da neko vuče, ili gura za nas, umesto nas? To nekada može da bude mazohistička tendencija „lokomotive”, može da bude neki humanitarac, samarićanin, duša od čoveka. Rekoh li čoveka? Da, pričamo o nekome ko je čovek i ne mora da gura ili vuče. Bar ne za nas. Razmislite ponovo, dok se ne dogodi da vagoni ostanu na ledini.

Možda se neki sećaju i dresine. To je naprava koja je išla šinama, ali na ručni pogon

Ostaje dresina. Sjajno. Em je na svežem vazduhu, em vozač sam određuje brzinu i smer, em određuje koga će i da li će da poveze. Ceo život u njegovim rukama, a on samo spušta i podiže ručicu koja toliko liči na one pomoću kojih ulazimo u velike banke, skupe hotele. Dresina nije skupa, mogao bi da je priušti svako.

Naravno, ne radim u marketingu firme koja pravi dresine, ako se uopšte još prave, radim s ljudima koji ponekad zaborave sopstvenu odgovornost za sopstveni život. Pa im je uvek neko drugi kriv. To nekome ko vozi dresinu ne može da se dogodi. Sve je u njegovim rukama.

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *