inspiracija
Krivo je vreme | To sam ja

Krivo je vreme

Kad sam operisala oči pre godinu i po dana, doktor mi je rekao da nikada neće biti kao što je bilo, ali da ću moći da funkcionišem. Baš tako

Kad nešto krene kako ne treba, uvek tražimo krivca. Kad je loša ocena u školi – kriva je profesorka koja nas ne voli, kad žuljaju nove cipele – kriva je drugarica koja je tvrdila da mi divno stoje i da će se razgaziti, kad mi je prevruće – kriva je mama koja je insistirala da obučem džemper, kad se leti zaljubimo – krivo je more. Mogu da nabrajam do sutra.

Umor od loših vesti

Ovih dana svi se žale na vreme. Krivo je vreme što se osećamo umorno, iscrpljeno, mrzovoljno, što nam se ništa ne radi i nigde ne ide, a dosadno je.

Odavno sam shvatila da kad mi naiđe tako neki period, moram stvarno da se zapitam šta mi fali, gde je nastao prekid, kako da spojim pokidano. Tako sam i sad shvatila da sam, u stvari, umorna. Umorna od loših vesti, od tenzije, od čuvanja zdravlja, od strahova od tuđih ratova koji neminovno utiču na spokoj.

Umorna sam od rutine u kojoj stalno nešto MORA

Umor od rutine | To sam ja

Umorna sam od rutine u kojoj stalno nešto MORA. Moram u određeno vreme da jedem određene količine i vrste hrane, moram da pijem lekove, takođe u određeno vreme, moram da produžim recepte, moram na redovne kontrole, moram dovoljno da spavam, moram da stignem na vreme, moram da budem raspoložena, moram da vežbam, moram da šetam, moram mnogo toga, a često nemam snage. Valjda zbog vremena.

Žale mi se drugarice ovih dana, opisuju simptome koji su isti kao moji – gubitak energije, nemanje volje, mrzovolja… Bi mi lakše nekako, možda nisam samo ja, slučaj.

Tragovi vremena

Kad sam operisala oči pre godinu i po dana, doktor mi je rekao da nikada neće biti kao što je bilo, ali da ću moći da funkcionišem. Baš tako. Srećna sam što i ovoliko vidim, budući da sam mogla da ostanem potpuno slepa. Svaki put kad samu sebe počnem da žalim što ne vidim sve, što mi je mutno… ja se setim kako je bilo onih nekoliko meseci kada baš ništa nisam videla, trgnem se i kažem sebi „Ma divno, vidim…”. Sećam se kad sam prvi put, posle faze slepila, ugledala svoj odraz u ogledalu. Videla sam samo obrise glave, ali ne i lice. Pa, dobro. Bivalo je bolje, ali nikada više neću moći da čupam obrve, da se lepo našminkam, da namestim frizuru…

Neću videti nijednu novu boru, a sigurno ih ima. Nema žene koja se povremeno ne zagleda i prebrojava bore ili njihovu dubinu. Ja ću sebi ostati u sećanju uvek ista. Ne znam da li je to dobro?

Sad mi se čini da to i nije loša pozicija. Znam neke žene koje su promenile izraz lica, počele da afektiraju na neki nov način, počele šakom da pridržavaju bradu… da bi vrat izgledao ispeglanije. Velika je to muka.

Neću videti nijednu novu boru, a sigurno ih ima

Za godinu i po dana našminkala sam se tri puta, napamet. Samo malo oči, rumenilo nikako, ne znam na šta bih ličila. Vreme teče, prolazi i ostavlja svoje tragove, i na nama, i u nama. Nešto vidimo, a nečeg se sećamo. Ja, najveći broj moram da pamtim, a lepo je kad imamo čega, ili koga da se setimo.