Kristina de Pizano, prva žena koja je izdržavala decu od pisanja

Autorka prve biografije Jovanke Orleanke bila je, prema rečima Simon de Bovoar, prva žena koja je „podigla pero u odbranu svog pola“, a danas se smatra pretečom feminizma

Ime Kristine da Pizano jedno je od ženskih imena sa kojih se polako skidaju  naslage vekovnih predrasuda. U Veneciji sredinom 14. veka, kada je ona rođena, život devojčice bio je unapred određen. Ali ne i Kristinin. Za 30 godina bavljenja književnošću, napisala više od 40 dela, a danas se smatra pretečom feminizma. 

Njen otac, lekar i astrolog Tomazo de Pizano, odlučio je da svojoj ćerki omogući isto obrazovanje kao i dvojici sinova. Pošto je dobio položaj na dvoru francuskog kralja Šarla V, porodicu je preselio u Pariz, a Kristini je omogućio časove grčkog i latinskog, istorije, filozofije i medicine. U svemu bolja od braće, ona je ipak najviše volela da čita i mnogo vremena je provodila u bibliotekama Luvra Još kao devojčica pisala je i komponovala pesme i balade koje su oduševljavale dvorane. 

Još kao devojčica pisala je i komponovala pesme i balade koje su oduševljavale dvorane

„Morala sam da postanem muškarac“

U 15. godini udala se za Etjena de Kastela, kraljevog pisara i sekretara. Po Kristininom pisanju, to je bila „blagosloveno srećna zajednica“, u kojoj su rođena dva sina i ćerka. Ali, posle 10 godina braka, u Parizu je izbila epidemija kuge koja joj je odnela i oca i muža. Nekoliko godina ranije umro je i kralj Šarl V, pokrovitelj njenog oca. Braća su joj se vratila u Italiju, a ona je odlučila da ostane u Parizu, sama udovica sa troje dece i majkom, koje je trebalo izdržavati. Umesto da se u takvim okolnostima brže-bolje preuda, Kristina je odlučila da živi od svog talenta. U dnevniku je zapisala: „Morala sam da postanem muškarac“.

Važila je za otvorenog društvenog i književnog kritičara, a negde oko 1400. godine učestvovala je u čuvenoj debati sa kraljevim sekretarima

Uspela je da dobije posao upravnice prepisivačnice, gde je nadgledala rad kaligrafa, knjigovezaca i minijaturista. U slobodno vreme je pisala, a da bi dopunila prihod, pesme koje je sastavljala slala je uticajnim osobama. Hrabar „marketing“ se isplatio i Kristina je uspela da stekne pokroviteljstvo kralja Šarla VI, sina kralja u čijoj službi je bio njen otac. Zadobila je uticajne pokrovitelje i izvan Francuske, kao što su bili Filip II od Burgundije, kraljica Izabela Bavarska i engleski Erl od Salsberija. 

Knjiga o gradu dama

Ne samo da više nije morala da radi u prepisivačnici, već je sa balada mogla da pređe i na ozbiljnije teme. Važila je za otvorenog društvenog i književnog kritičara, a negde oko 1400. godine učestvovala je u čuvenoj debati sa kraljevim sekretarima, u kojoj je dovela u pitanje moralnost stavova iz klasičnog dela Roman o ruži, u kome se žene predstavljaju samo kao objekat za zadovoljenje muških želja, što je nastavljeno još ozbiljnijim debatama o statusu žena na francuskom dvoru. Kristina je tvrdila da inferiorni položaj žena nije prirodan, već da je kulturno uslovljen.

U odbranu pozicije žena u društvu napisano je i njeno najpoznatije delo Knjiga o gradu dama

 Ža-Pol Sartr i Simon De Bovoar, © Mario Breda / Shutterstock.com

U odbranu pozicije žena u društvu napisano je i njeno najpoznatije delo Knjiga o gradu dama, u kome Kristina zamišlja grad koji nastanjuju izuzetne žene iz istorije, pesnikinja Sapfo, Didona i Semiramida, koje su osnovale Kartaginu i Vavilon, Zenobija, kraljica Palmire, Eva i Ester iz hebrejskih spisa, Devica Marija i sveta Cecilija, kao i kraljica Izabela Bavarska. U ovom delu Kristina de Pizano ističe značaj obrazovanja u oblikovanju vrlinske i jake žene. 

Povest o Jovanki Orleanki

Tokom celog Kristininog života besneo je stogodišnji rata između Engleske i Francuske, pa je ona napisala je Knjiga o miru, u kojoj daje savete nasledniku Šarla VI. Tokom Engleske invazije na Francusku, Kristina se sklonila u samostan, u kome joj je ćerka bila zamonašena, i prestala je da piše. Kad je saznala da jedna devojka ratnica niže pobede u borbi protiv Engleza, ponovo je uzela pero u ruke i napisala „Povest o Jovanki Orleanki“, jedinu biografija orelanske device, napisanu dok je još bila živa. 

Kristina de Pizano ističe značaj obrazovanja u oblikovanju jake

U traktatu Drugi pol Simon De Bovoar je o Kristini de Pizano napisala: „…bio je to prvi put da jedna žena podigne pero da bi odbranila svoj pol“.