Koliko smo spremni da zatražimo profesionalnu psihološku pomoć?

Najveća greška u lečenju bolesti jeste što postoje lekari za telo i lekari za dušu, mada to dvoje ne treba razdvajati.” Platon

Profesionalna psihološka pomoć (PPP) danas ima veći značaj nego ikada do sada, mada mnogi ljudi i dalje gaje predrasude i zablude o mentalnim bolestima.

A psihoterapija kao tretman psihičkih oboljenja, tegoba i problema, najstariji je oblik lečenja.

Bez obzira na činjenicu da značajan deo populacije pati od nekog oblika duševne bolesti barem jednom tokom svog života, kao i da postoji niz negativnih stavova poput pogrešne informisanosti o tretmanu, koristima i mogućim rizicima od otkrivanja ličnih stavova, normi, vrednosti i emocija, ipak i dalje postoji STRAH od traženja profesionalne psihološke pomoći (PPP) i NEDOUMICE u vezi sa psihoterapijskim tretmanom.

STIGMA (rizik da će osoba biti ocenjena kao poremećena), ima posebno mesto u smanjenju verovatnoće pri traženju profesionalne psihološke pomoći.

Šta obuhvata proces traženja pomoći

Osoba, prvo, primeti simptome, nakon toga pokušava da proceni značaj i posledice tih simptoma, tj. pokušava da zaključi da li taj problem zahteva pomoć i da li će mu ta pružena pomoć zaista i pomoći, takođe procenjuje i rizike samog traženja pomoći.

• Pojedinci zbog očuvanja ličnog integriteta ne prihvataju svoju bolest i samim tim ne traže profesionalnu pomoć.

• Pored pomenutih faktora koji mogu prouzrokovati produbljivanje već postojećih problema, tu su i starosna dob, kao i polna i rasna pripadnost!

• Rizik da će osoba biti procenjena kao luda, takođe smanjuje verovatnoću traženja profesinalne psihološke pomoći.

• Najčešći razlog zbog kojeg ljudi ne traže pomoć kada im je potrebna je i STIGMA koja prati mentalnu bolest i traženje tretmana.

Stigma čini da se osoba oseća socijalno neprihvatljivom, smanjujući verovatnoću da će ona tražiti profesionalnu psihološku pomoć.

Problem stigmatizacije doprinosi osećanju sramote zbog oboljenja.

• Okosnica traženja pomoći jeste i NAMERA, odnosno svestan napor da se promeni ponašanje.

Kako u osnovi ponašanja stoje lični stavovi i subjektivne norme, model racionalnog izbora predviđa da će ljudi tražiti pomoć ukoliko imaju pozitivan stav o terapiji i savetovanju, i ako njihova porodica podržava ovu vrstu pomoći.

Prepreke koje ljude ograničavaju da potraže psihološku pomoć, kategorisane su kao:

• prepreke zasnovane na neznanju („ne znam gde da potražim pomoć”);

• strukturalne prepreke (finansije, problem sa prevozom);

• prepreke zavisne od stava (zabrinutost u vezi sa stigmom, sramota u deljenju ličnih informacija, verovanje da ćemo probleme najbolje rešiti sami).

• U neke od identifikovanih barijera u stavovima za traženje pomoći spadaju i: želja da se problem reši na svoju ruku, mišljenje da će problem otići sam od sebe, sumnje u prednosti traženja pomoći i zabrinutost za stigmatizovanje.

Osobe sa poremećajem raspoloženja i anksioznosti, sa komorbiditetom između poremećaja raspoloženja i anksioznosti i sa mentalnim poremećajima koji se tiču suicidnih misli ili nemogućnosti zadovoljavanja svojih svakodnevnih uloga su NAJRIZIČNIJA grupa, jer smatraju da im nije potrebna pomoć!

Kako su strah, nedoumice i stigma povezani sa tretmanom i traženjem PPP

Neosporiva je činjenica da su ljudi multikulturalna bića na čije stavove utiču mišljenja, osećanja i vrednosti drugih. Samo traženje profesionalne pomoći sa sobom nosi negativnu konotaciju kojoj je doprinela stigmatizacija pojedinaca od strane društva.

Problem stigmatizacije doprinosi osećanju sramote zbog oboljenja.

Pored toga i SUBJEKTIVNI STAV POJEDINCA (samostigma) prema traženju PPP je u vezi sa njegovim brigama oko traženja iste, što sve rezultira strahom i nedoumicama oko PPP.

Šta nam pokazuju rezultati raznih istraživanja

• Postoji statistički značajna veza između stava prema traženju PPP i procene ozbiljnosti problema kao što su depresivnost i uznemirenost.

• Takođe, većina ispitanika ne poznaje nekog ko radi na pružanju psihološke pomoći.

• Obraćena je pažnja i na faktore koji bi potencijalno mogli da značajno utiču na intenzitet namere, spremnosti i odluke za traženje profesionalne psihološke pomoći: pol, materijalni status, samoprocena ozbiljnosti problema i stav ispitanika.

• Rezultati su pokazali da se na terapiju češće javljaju ŽENE i osobe STARIJE DOBI. Međutim, osobe starije od 65 godina manje će se obraćati profesionalcima za pomoć, jer veruju da razlog za pojavu mentalnih oboljenja u tom uzrastu ima biološku osnovu i sve više se okreću lečenju pomoću psihofarmatika.

Smatramo da je potrebna veća edukacija u toj oblasti, kako bi se lekovi uklopili sa psihoterapijom.

Što se tiče mlađe populacije, sve češće je prisutna depresija.

Upravo u ovom periodu razvoja, u preriodu prelaska u odraslo doba, ako se problem ne leči na vreme, posledice mogu biti fatalne

OZBILJNOST DEPRESIJE se pokazala kao najbolji prediktor traženja pomoći.

Sve ovo dodatno govori o potrebnom podstreku mladih na tretmane ukoliko se suočavaju sa problemima.

• Potrebna je veća INFORMISANOST ljudi o samom procesu i toku savetovanja.

Razni edukativni programi su se u određenim školama pokazali kao uspešni.

Psihološki saveti

Zabrinjavajuća je činjenica da će se manje od jedne trećine ljudi sa mentalnim problemima obratiti profesionalcu za pomoć, već će iste pokušavati da zanemare.

Nažalost, među problemima netraženja pomoći nalaze se i razlozi objektivne prirode kao što su finansije i trajanje terapije.

Mnogi se žale da su tretmani skupi ili da im zdravstveno osiguranje neće pokriti trošak.

Takođe, veoma bitan problem na kojem bi trebalo raditi je STIGMA.

Ne postoji opravdanje za to da se osoba oseća socijalno nepoželjnom zbog toga što joj je dijagnostikovan određeni poremećaj.

Težak zadatak takođe predstavlja PROMENA STAVOVA DRUŠTVA.

Još uvek se ne zna način na koji bi se „celo društvo” moglo menjati.

Jedina alternativa je da terapeuti i savetnici ulože veći napor u radu sa pojedincem kako bi zajedničkim radom prevazišli stigmu i kako bi klijentu predočili da bilo koja vrsta distresa koju doživljava ne definiše njega kao ličnost.

Važno je proširiti svest kod svih ljudi o ovom problemu i jasno je da su napori uloženi u ovom pravcu, danas, veliki, ali očigledno je da i dalje nisu dovoljni da bi se ljudi osećali lagodno pri traženju profesionalne psihološke pomoći.