Koliko malo je potrebno za sreću
Znam da će mnogi odmahivati glavom, ali zapitajmo se – šta smo mi uradili da bar malo radosti unesemo u naše živote i živote drugih u proteklom periodu
Zaista, koliko malo je potrebno da bi neko bio srećan? Izuzimam one kojima je sreća nepoznato stanje, ne zbog toga što ona za njih ne postoji, nego zbog toga što imaju zabranu, ili su je sebi nametnuli, da ne budu srećni. O njima neki drugi put.
Gledajući klip koji i vi možete da vidite, koji je odmah postao viralan, shvatate kako ne postoji prepreka da se bude srećan i da se sreća deli, pa i zrači.
Ne postoji ni kulturna, ni socijalna pripadnost, ni verska određenost u tome da se bude srećan i da se usreće drugi
Ne postoji ni kulturna, ni socijalna pripadnost, ni verska određenost u tome da se bude srećan i da se usreće drugi.
Irska je prelepa zemlja, bogate kulture, sjajnih muzeja, čuvene biblioteke, zelena, puna zanimljivosti, divlja, strmoglavo oštrih litica, hladne klime – malo sunca, dobrog piva, veselih pabova i izuzetno toplih i neposrednih ljudi.
Zbog toga ne čudi da su se opatice i opati baš u ovoj zemlji odvažili da izađu iz strogih kanona poštovanja svih principa koji važe u samostanima i da podele svoju ljubav prema ljudima u patnji ovako neobično, veselo, autentično i iznad svega humano.
Trebalo je naučiti sve te korake, uskladiti koreografiju i igrati kao nikad u životu. Pri tome vidite radost u njihovim očima, pokretima, njihovu želju da se unese radost i u nas.
Trebalo je naučiti sve te korake, uskladiti koreografiju i igrati kao nikad u životu
Tuga nije za transparent
Pamtim neko vreme kada su novine bile preplavljene slikama predivne Milene Dravić koja je, zamislite samo, igrala nakon smrti svog supruga Kokana Rakonjca na nekom od festivala. Videla joj se tuga u očima, ali i poruka koja je bila jasna – život ne sme da stane, on je uvek stariji od smrti. Mi, tadašnji studenti psihologije, o tome smo živo diskutovali na jednom predavanju. Razumeli smo je. Drugi primer je Olivera Balašević. Na fotografiji koju je snimila njena ćerka vidi se da nije u dubokoj crnini. Lavina negativnih komentara se sručila na nju. Zašto?
Da li je biti u dubokoj crnini znak da žalite više nego da iz nje izađete, radujete se što su deca zdrava, živa, da će ih biti više i da bi Đole voleo da svi dišu punim plućima i slave život? Ne smrt. Nadam se da smo se odmakli od spoljnih obeležja osećanja. Svako ko je nekoga izgubio zna da sa tugom mora da se živi, ali ne mora da se nosi kao transparent.
Na fotografiji Olivere Balašević koju je snimila njena ćerka vidi se da nije u dubokoj crnini. Lavina negativnih komentara sručila se na nju. Zašto?
Podeliti radost, omogućiti drugima da se dobro osećaju u društvu nekoga kome je teško – težak je zadatak. Zahtevan, naporan, ali human. Onog trenutka kada prestanemo da se radujemo životu i počnemo da se bavimo samo time što smo ostali bez nekoga i što nam je teško, uzmičemo pred smrću.
Da se razumemo, duboko poštujem tugu, znam koliko je mučna, uporna, trajna, nekako onesposobljavajuća, ali poštujem one koji žive sa njom, tuguju u tišini svoje duše, nađu mesto u nekom kutku sebe gde je šćućuren taj koga više nema, a ne zaboravljaju život.
Zajedno i kad nismo
Tako sam razumela i razigranost koju vidimo. Tako što su izašavši iz uloge onih koji su ili vredni i rade ili su u molitvama, molitvu prikazali kao slavljenje života. Pa sad, nekome se sviđa, nekome ne.
Znam da će mnogi odmahivati glavom, ali zapitajmo se – šta smo mi uradili da bar malo radosti unesemo u naše živote i živote drugih u proteklom periodu? Da li smo samo zakukavali, huktali, čekali da prođe, ili živeli najbolje što se moglo? Gde smo bili i šta smo radili? Nije bilo proslava, otkazivane su svadbe, krštenja, punoletstva, ali bilo je onih koji su to ipak uradili u uslovima koji su bili mogući.
Duboko poštujem tugu, znam koliko je mučna, uporna, trajna, nekako onesposobljavajuća, ali poštujem one koji žive sa njom, tuguju u tišini svoje duše
Sa radošću u srcu i zahvalnošću što se niko od prijatelja i rodbine nije ljutio zbog toga što slavlja nije bilo. Svako ko ih voli slavio je u sebi i sa njima – na daljinu, ali slavio. Zar to nije ono što nas čini ljudima, prijateljima, rođacima?
To da smo zajedno i kada nismo, da je sreća nešto čemu ne moramo da prisustvujemo direktno, ali možemo da osećamo i delimo sa onima koje volimo. Zbog toga, pogledajte ovaj klip. Sigurna sam da će većina u njemu videti ono što i ja.