Kolege kao brat najrođeniji

Kod mene u kancelariji koja je moderni open space gledam u oči moju dvojicu kolega. Naviknuti da se gledamo, prepoznajemo jedni kod drugih svaki manjak raspoloženja.

Svi smo u kancelarijama po ceo dan, pa nam kolege dođu kao brat najrođeniji. Jeftina psihoterapija koja nam je dostpuna svima. Velika je sreća kad se slažeš sa bilo kim, a posebno je velika kad se slažeš sa svojim kolegama.

Drugarstvo je divna stvar. Kad se amputira ekonomija u međuljudskim odnosima i nema očekivanja, osim da budemo ljudi jedni prema drugima.

Kafu kuva onaj koji dođe prvi, a drugi peru sudove. Svi smo odlučili da budemo rukovodeći kadar. Što znači da smo samostalni u odluci da peremo sopstvene sudove.

Stalno čujem te priče – ja njemu/njoj da perem šolju i da joj kuvam kafu? On ima četiri razreda srednje, a ja sam završio državni fakultet.

Diploma nije, na žalost moju, dokaz kućnog vaspitanja, lepog ponašanja. Ne dođu deca iz škole sa znanjem o načinu na koji se oblači za obavljanje radne obaveze. Preklopila se daleko u izmaglici sećanja slika mlade osobe sa određenim obavezama.

Obaveza da se bude pristojan. Da se poštuje stariji. Tačka.

Preskočile su generacije da pevaju: Svi treba da znaju šta drugarstvo znači, zajedno smo lepši, zajedno smo jači.

Danas su mi kolege donele kolače, jer sam tužna danima. Stariji su, znaju da će proći.

Osećam se malo bolje, i zahvalna sam.

Neka nam je svima radno okruženje sigurna kuća. Da se zalečimo.

Dođite, kličimo Isusu, spasitelju svome. Pred lice mu stupimo s hvalama! Velik je Isus, Bog naš. Psalam 95. 1-3.

Danas kuvam supu i rinflajš.