Ko je bila prva srpska konstrakta
One koje konstruišu, projektuju i grade nikada nisu nailazile na otvorena vrata, ali su ipak uspevale da nam ostave značajna dela ženske kreativnosti, poput Jelisavete Načić
Konstrakta, umetničko ime naše predstavnice na takmičenju za najbolju evropsku pesmu, zapravo znači: ona koja konstruiše, koja projektuje i gradi. Time umetnica Ana Đurić podseća da je ona zapravo po obrazovanju arhitekta, iako se već dugo uglavnom kreativno izražava kroz muziku.
Više niko ne spori da su žene ostvarile izuzetna dela u svetskoj i našoj arhtekturi, ali one i dalje nisu ravnopravno zastupljene u toj tradicionalno muškoj profesiji. A ne treba zaboraviti da je u prvoj generaciji studenata koji su diplomirali arhitekturu u Beogradu bila i jedna devojka.
Postala je crtač u Ministarstvu građevine sa opisom posla daleko ispod svojih kvalifikacija i sa mizernom platom
Nije bila obična
Ta gospođica, prva srpska konstrakta, zvala se Jelisaveta Načić. Rodila se poslednjeg dana 1878. godine u Kneževini Srbiji u bogatoj beogradskoj porodici koja je imala kuću u Hilandarskoj ulici, posedovala čitavu padinu ispod hotela Moskva i imala raskošnu kočiju koju je i sam knez iznajmljivao za važne prilike. Iako imućni i ugledni, Načići nisu imali sreće sa decom. Umirala su odmah po rođenju. Ali Jelisaveta je preživela. Od početka se videlo da će biti borac, da nije obična.
Koliko je lepote priroda dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao”, pisala je i trudila se da to barem malo popravi
Kad je 1896. pri Tehničkom fakultetu u Beogradu osnovan odsek za arhitekturu, Jelisaveta je konkurisala i primljena u prvu generaciju studenata. Dobro, nek se nečim zanima dok joj se ne nađe odgovarajuća prilika za udaju, mislila je čaršija. Ali Jelisaveta je bila briljantan student i uspešno je diplomirala.
Nije služila vojsku
Čudu beogradske čaršije nije bilo kraja kad je gospođica Načić zatražila državnu službu i kad je prihvatila ponižavajuću ponudu koju su joj dali samo da je skinu s vrata, dok je ne prođu mladalačiki hirovi. Postala je crtač u Ministarstvu građevine sa opisom posla daleko ispod svojih kvalifikacija i sa mizernom platom. Ipak, sa te pozicije mogla je da položi državni ispit.
Po okupaciji Beograda, austrijske vlasti su je kao deklarisanog patriotu i potencijalno opasnu, zajedno sa mnogim drugim intelektualcima, internirale u logor Nežider u Mađarskoj
U ministarstvu nije mogla dalje da napreduje jer nije služila vojsku, što je bio jedan od konkursnih uslova, postvljenih samo zbog toga što nikom nije ni palo na pamet da bi kandidat mogla biti žena.
Prešla je u inženjersko-arhitektonski odsek Beogradske opštine i dala se na posao. „Koliko je lepote priroda dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao”, pisala je i trudila se da to barem malo popravi.
Moderna škola i radnički stanovi
Među njenim projektima koji i danas krase glavni grad su Malo stepenište kojima se iz Pariske ulice penjemo na Kalemegdan, Crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, nekoliko privatnih kuća…
Ta gospođica, prva srpska konstrakta, zvala se Jelisaveta Načić. Rodila se poslednjeg dana 1878. godine u Kneževini Srbiji u bogatoj beogradskoj porodici
Ipak, njenim najznačajnijim projektom, koji je proglašen nacionalnim dobrom, smatra se osnovna škola kod Saborne crkve, koja danas nosi ime Kralj Petar Prvi.
Kad je 1906. završena, škola je bila nesvakidašnje moderno zdanje, sa unutrašnjim toaletima, kakve nisu imale ni mnoge gospodske kuće toga vremena, sa električnim osvetljenjem, svečanom i fiskulturnom salom. Jelisaveta je bila patriota, a svoje socijaldemokratske političke stavove izrazila je projektom radničkih stanova u Venizelisovoj ulici u Beogradu. Te zgrade su takođe proglašene nacionalnim dobrom, mada su danas u dosta lošem stanju.
Kad je 1896. pri Tehničkom fakultetu u Beogradu osnovan odsek za arhitekturu, Jelisaveta je konkurisala i primljena u prvu generaciju studenata
Ljubav u logoru
Prvi svetski rat doneo je prva rušenja nekih njenih građevina, a po okupaciji Beograda, austrijske vlasti su je kao deklarisanog patriotu i potencijalno opasnu, zajedno sa mnogim drugim intelektualcima, internirale u logor Nežider u Mađarskoj. Kad se obrela u Nežideru, Jelisaveta Načić imala je 38 godina, karijeru i priznanja, ali je još uvek bila gospođica. Kad je u logor doveden Luk Lukaj, albanski intelektualac i revolucionar, Jelisavetino srce bilo je osvojeno. Zanele su je Lukajeve ideje o oslobođenju balkanskih naroda i stvaranju države Južnih Slovena i Albanaca, takozvane Balkanije. Tu, u logoru, počela je jedna velika ljubav, ali se istovremeno završila karijera prve srpske konstrakte.
Posle prvog svetskog rata Jelisaveta je brinula o slabom zdravlju ćerke Lulu i pratila muža u njegovoj političkoj i revolucionarnoj borbi, koja je bila ispunjena više razočaranjima nego pobedama. U poznim godinama života Lukaj je uradio prvi albansko-srpski rečnik. Jelisaveta je umrla u Dubrovniku, 1955. godine, gotovo zaboravljena.
Ne treba zaboraviti da je u prvoj generaciji studenata koji su diplomirali arhitekturu u Beogradu bila i jedna devojka
Tek poslednjih decenija, talas pokreta za prevrednovanje potcenjenih dostignuća žena u kulturi i nauci doneo je i drugačiji odnos prema prvoj ženi arhitekti u Srbiji. Jelisaveta Načić dobila je ulicu sa svojim imenom u Beogradu, kod Bajlonijeve pijace.
Nedavno je bila predstavljena u okviru izložbe Velikanke srpske kulture LINK https://tosamja.media/velikanke-srpske-kulture-vrednovanje-domace-zenske-kreativnosti/ u Domu Jevrema Grujića, o kojoj smo ovde već pisali.