kultura-odmor
Knjige koje pomažu da se preboli leto bez putovanja iz snova - To sam ja
devojka na plazi cita sa telefona

Knjige koje pomažu da se preboli leto bez putovanja iz snova

Uz armiju pisaca koji svoje junake vode na egzotične destinacije da dožive romantične trenutke, ima i onih koji pišu otrežnjujuće priče o putovanjima

Naravno da nam se uvek najviše putuje baš kad to nije moguće ili nije bezbedno, što je ove godine slučaj. Čak i ako nam je na odmoru, tu, na bezbednoj udaljenosti od kuće, bilo sasvim lepo, ako smo se opustili i nadisali, ipak ostaje gorak ukus u ustima da „nije to – to”.

Ali, ako svoju neispunjenu čežnju za putovanjima sagledamo iz šire perspektive, lako ćemo doći do zaključka da sa putovanjima pravimo istu onu grešku koju pravimo sa zaljubljivanjima: idealizujemo. Jer ni na najboljim letovanjima ne bude sve savršeno, kao u romanima čija se radnja dešava na nekoj egzotičnoj destinaciji, samo što kad dođemo kući, neprijatnosti zaboravimo, a zapamtimo samo lepe stvari.

Zavirivanje u mračne tajne kao avantura

Zato bismo ove godine, za promenu, mogli da čitamo romane u kojima putovanja, čak i ako počnu idilično, na kraju ne ispadnu baš najbolje. Možemo, na primer, da se malo igramo i da zamislimo da smo Agata Kristi, pa da sa njenim junacima zaplovimo na luksuznom brodu koji krstari Nilom. Može postati baš uzbudljivo kad nam ubistvo na brodu skrene pažnju sa drevnih faraona i usmeri nas na lucidnu istragu smešnog Belgijanca Poaroa. Zavirivanje u mračne tajne naizgled otmenih dama i fine gospode, može biti ravno avanturi.

Sa putovanjima pravimo istu onu grešku koju pravimo sa zaljubljivanjima – idealizujemo

Nije besplatno ni kad drugi plaća

Uz armiju pisaca koji su išli na sigurno, i svoje junake odvodili na uzbudljiva i očaravajuća mesta da bi tamo doživeli najlepše trenutke svojih života, nije malo ni onih drugih koji su nam, kao Agata Kristi, pružili otrežnjujuće priče o tome šta sve može poći naopako na putovanju iz snova. Ovakve knjige dobro je čitati da bismo se podsetile da putovanja ne ispadnu uvek onako kako ih zamišljamo dok za njima samo čeznemo.

Na prvim stranama takvih knjiga obavezno ćemo se pitati isto što i Tom, glavni lik romana Talentovani gospodin Ripli Patriše Hajsmit: šta loše može da se desi ako krenemo na letovanje u Monđibelo, mestašce na obali južno od Napulja?

I pritom, drugi plaća sve vaše troškove. Tom je skromno živeo u Njujorku kad je upoznao gospodina koji je predložio da mu takvo putovanje finansira. Ko bi to mogao da odbije, pogotovo što uslov koji je finansijer postavljao nije izgledao naročito težak. Čovek je tražio od Toma da pokuša da ubedi njegovog sina Dikija Grinlifa da se vrati u Njujork, okane se svog dotadašnjeg životnog stila i nađe pravi posao. Ali, kad je Tom konačno upoznao Dikija, zaljubio se u njegov način života. „Dremka posle ručka, možda potom jedrenje u Dikijevom čamcu u suton. Zatim aperitiv u jednom od kafea na plaži… Zašto bi Diki trebalo da se vrati u podzemnu železnicu i taksi, u uštirkane kragne i posao od devet do pet?” Ipak, svoju očaranost Dikijevim načinom života Tom je platio glavom, jer on, prosto, nije taj čovek.

Ni na najboljim letovanjima nije sve savršeno, samo što kad dođemo kući zaboravimo neprijatnosti, a zapamtimo lepe stvari

Kad dobri Amerikanci umru, oni idu u Pariz, pisao je Oskar Vajld, ali i za nas ostale, Pariz je bio i ostao klasika, nešto što svi želimo u svojoj putnoj biografiji, nešto kao mala crna haljina u ormanu. U romanu Đovanijeva soba Džejmsa Boldvina, boravak u Parizu do te mere menja glavnog junaka Dejvida, da njegova verenica Hela mora da konstatuje: „Amerikanci nikada ne treba da dođu u Evropu, jer to znači da nikad više ne mogu da budu srećni. A šta ima dobro u Amerikancu koji nije srećan?” Ali, i ako niste Amerikanac, letovanje posle koga nikada više nećete biti srećni uopšte se ne isplati.

Kad je društvo naporno, a klima ubitačna

Možda nam dugo letovanje u hotelu kraj Ženevskog jezera izgleda nešto sa čim ne može biti greške. Upravo u jedan takav hotel odlazi Idit Houp iz romana Hotel du Lak Anite Brukner.

Pariz je bio i ostao klasika, nešto što svi želimo u svojoj putnoj biografiji, nešto kao mala crna haljina u ormanu

Ona želi da se oporavi od ljubavnog brodoloma. Ali, od njenog oporavka neće biti ništa. Kud god da se makne, Idit postaje meta beskrajnih monologa drugih gostiju u hotelu. Ako hoćemo da budemo iskreni, moći ćemo da se setimo barem jednog letovanja ili putovanja koje nam je upropastilo neodgovarajuće društvo.

Ni klima nije naivna stvar. Ako nismo adekvatno opremljene, odmor može da se pretvori u horor. A na nepoznatoj destinaciji mogu i te kako da nas iznenade. Kao da obeležava trenutak u kome su ljudi počeli da se suočavaju sa klimatskim hirovima, roman L. P. Hartlija Ljubavni posrednik dešava se 1900. godine, kada je Britaniju pogodio nezapamćeni toplotni talas sa temperaturama od preko 40 stepeni. Vrućine su uništile dugo priželjkivani boravak dečaka iz skromne porodice u porodičnom zamku njegovog školskog druga. Dečak nema veliki izbor garderobe, a ono što je poneo više je jesenji komplet, jedini pristojan koji je imao. Domaćini ga, doduše, pitaju: Imaš li nešto lakše da obučeš? Dečak uvek odgovara da mu nije vrućina. Stvar se naravno završava toplotinim udarom, koji nije retko iskustvo, ali nije ni bezopasno.

Važno je znati ispričati

Svi sa odmora donesemo mnogo utisaka, ali samo retki uspevaju da sa svakog putovanja donesu bezbroj anegdota, koje prepričavaju cele godine. Dok se slatko smejemo slušajući, ne pada nam na pamet da zastanemo i da isti događaj pogledamo drugim očima. Jer, ono što je smešno kad je ispričano, moralo je biti neprijatno kad se događalo. Taj zdravi pristup, da se neprijatnosti sa putovanja prikažu na duhovit način, zauzeo je i pisac Džerom K. Džerom u romanu Tri čoveka u čamcu. Nećemo otkriti ko su ti muškarci koji odlučuju da leto provedu vozeći se čamcem od Kingstona do Oksforda i nazad i da usput zastaju na zanimljivim mestima i kampuju. Jedino ćemo reći da nijedan nije imao iskustva u upravljanju čamcima, niti u pravljenju šatora, a i sa konzervama se nisu najbolje snalazili. Celu stvar je spasao talenat jednog od njih da priča smešne priče.

Da bismo se lakše pomirili sa letovanjem na bezveznom mestu možemo da ga nazovemo Kanarska ostrva

Da bismo se lakše pomirili sa letovanjem provedenim na nekom bezveznom mestu, možemo da primenimo princip pisca Pitera Tinisvuda. U svom romanu (Call It A Canary), prvo leto posle razvoda Englez provodi sa ocem i prijateljem u obližnjem odmaralištu, u kome „neprestano pada kiša, a u lokalnoj radnji niste ni hemijsku olovku mogli da kupite”. Da bi sve to lakše podneo, Englez odmaralište zove Kanarska ostrva.

Šta god da su naša Kanarska ostrva ove godine, lakše ćemo ih podneti ako im damo neko lepše i srećnije ime. I naravno, uvek možemo ponovo da čitamo Smrt u Veneciji Tomasa Mana, o profesoru koji je umro na plaži – od lepote.