Kazanova

Ne nudite romantiku, ljubav, šansu za dugu vezu, nudite moć i novac. Vi njima pokazujete da u njima gledate klinke alave na novac, logično je da one u vama gledaju bankomate

Pre nekoliko dana, na jednom ručku, žalio mi se jedan poznanik da su današnje devojke nemoguće, i da muškarce gledaju kao bankomate.

Pogađate, moj poznanik je dobrostojeći sredovečni čovek, sa tompusom u ruci, dobrim automobilom na parkingu, razvedeni baja koji, u trenutku dok pridikuje na temu iskvarenosti današnjih žena, ima i devojku i ljubavnicu.

„Od mene, samo hoće pare. Užas, kakve su današnje generacije”, žalio se.

„Ne, vi ste užasni”, rekla sam.

Pogledao me je zapanjeno, kao da sam mu upravo skinula skupi sat sa ruke.

„Zašto tražite takve devojke? Teško da ćeš na splavu, dok naručuješ kiblu sa šampanjcem, da bi privukao zadivljene poglede, naći devojku koja te gleda, a da u tebi ne vidi bankomat. I, uostalom, šta će ti nova devojka?”

Nije znao šta da mi odgovori.

„Vi se ponašate kao da ništa osim para i nemate da ponudite.”

Zapanjeno me je pogledao.

Zar nije poražavajuće kad pomisliš kako si postao strašan dasa, čim si stao na novčanik

„Ne nudite im romantiku, ljubav, šansu za dugu vezu, nudite im moć i novac. Vi njima pokazujete da u njima gledate klinke alave na novac, logično je da one u vama gledaju bankomate.”

„Ali užas je da nema normalnih devojaka”, nastavio je.

„Tamo gde nema normalnih muškaraca, nema ni normalnih žena”.

„Mi smo normalni i ne snalazimo se u ovome”.

„Ne, vi niste normalni, devojke posmatrate kao neku vrstu dodatka, ukrasa za ego. Toliko ste površni. A na površini, nalazi se površina. Svi ste odjednom postali Kazanove, zato jer imate novac. Zar nije poražavajuće kad pomisliš kako si postao strašan dasa, čim si stao na novčanik.”

Počeo je naglas da se smeje, a onda se odjednom uozbiljio.

„Ti si romantik.”

„Nepopravljivi”, rekla sam.

„Znaš, razmišljao sam. Kad bih sutra ostao bez love, ili kada bih se, nedajbože, razboleo, znaš gde bih jedino mogao da odem?”

Pogled mu je odjednom bio setan.

„Kod prve žene”, rekla sam.

Klimnuo je glavom, a onda je na sekund utonuo u neko malo kajanje, zbog promašenosti, zbog nepravde, zbog griže savesti, zbog istine sopstvenih reči.

Ali, u tom trenutku, pored stola je prošla jedna lepa, mlada devojka, i on se ispravio u stolici, i povukao jedan dim, i život je ponovo bio lagan, i penušav, i neozbiljan.

Kazanova se vratio sebi.

I, onda smo promenili temu.