Kasica prasica

Ne planiramo, kupujemo stihijski. A nemamo od koga drugog da uštinemo, nego samo od sebe

.

U prvom razredu osnovne škole dobili smo metalne kasice, od tadašnje Beobanke. Devojčice crvene, a dečaci plave, metalik, ovalne.

Imale su malu metalnu dršku, a sa donje strane poklopčić i ključić, da se otvori kad se napuni.

Ah radosti kad se ubaci metalni novčić, a cela kasica zazveči. Ubacivali smo metalce, koji su tada vredeli. Svaku siću, kusur od prodavnice, ubacivali smo u kasicu.

Nakupljalo se tu dosta para, ako se ne diraju. Kad nam neko iz familije da neki dinar, savijamo papirne novčanice i guramo u kasicu. Jednom sam tako dodala, pa kupila skuplje cipele.

Ali, nismo imali jasnu ideju zašto štedimo. Tek, bilo je normalno da se štedi, pa kad zatreba, da se ima. Kasnije, štedeli smo za letovanja , za nešto konkretno.

U međuvremenu, mnogo toga se dešavalo. Nekima su banke istopile ušteđevinu, neki su bankrotirali, loše procenili, inflacija pojela sve, obezvredile se pare načisto, izgubilo se poverenje u štednju.

Ono malo što skupe, ljudi guraju u neke ćoškove po kući – u knjigu, čašu, ispod miljea, u posteljinu, u fioku sa vešom ili čarapama… Samo da se ne zaboravi gde je crkavica. Doduše, već godinama je sve normalno, banke normalno rade, ali stari strahovi ne napuštaju.

Osnovno pitanje je – odakle da se štedi?

Pre nekoliko godina, napravim ja eksperiment, da vidim s koliko para mesečno mogu da živim, tj. da štedim. Zapisivala sam svaku kupljenu namirnicu, vodila dnevnik šta kupujem, pravila plan šta ću da jedem…

Već godinama je sve normalno, banke normalno rade, ali stari strahovi ne napuštaju. Osnovno pitanje je – odakle da se štedi?

Uspelo je. Potrošila sam minimum, a sve sam imala. Svaki ručak za dva dana, bez grickalica i slatkiša. Pravila sam jednom nedeljno kolače, one domaće od par jaja i malo voća i brašna, jednom vanilice koje su mi trajale deset dana, bilo i za goste, na kafu se dolazilo kod mene, ne u kafić…

Mnogo bacamo i prosipamo, često su nam oči gladnije od stomaka. Ne planiramo, kupujemo stihijski. A nemamo od koga drugog da uštinemo, nego samo od sebe.

Već sam pisala o jednoj mojoj koja svake godine oformi kutiju za cipele, napravi prorez na poklopcu, zalepi kutiju i stavi je u ormar. Kad u novčaniku naiđe na novčanicu od dvesta dinara, ona je ubaci u kutiju. Tako svake godine skupi za jedno lepo letovanje. Jedan moj je po tom principu skupio pare za četiri nove gume. Kaže, dođoše mu kao poklonjene. Ja sam prve godine išla na more dve nedelje, a ne deset dana, nakupilo se.

Plaše nas zimom, da će biti sve skupo, da neće biti, da ćemo imati ili nemati, da štedimo struju, ogrev, vodu, ulje… Snaći ćemo se kao i svaki put do sada.

Jedino, niko nema recept kako da štedimo sebe.